Samostalna izložba radova autora Nikole Radosavljevića, umetnika rođenog u Užicu, doktoranda na Fakultetu primenjene umtnosti u Beogradu, po nazivom “Počnite da paničite” otvorene je u Galeriji Reflektor 20. avgusta i trajaće do 3. septembra. Nikola je u svetu umetnosti u najširoj javnosti poznat po grafičkim radovima, a doktorska istraživanja iz oblasti umetničke knjige probudila su veliku pažnju struke. Radovi koje je predstavio u Reflektoru načinom izaražavanja odstupaju od najvećeg broja radova iz njegove prakse koje smo imali priliku da vidimo u poslednje vreme, ali su tematski povezana sa umetničkom knjigom “Sveta porodica” i deo su projekta “Moramo da razgovaramo” započetog 2015. U pitanju su instalacije koje ne moraju biti zanavek definisane na predstavljeni način, i video radovi, a sve ovo može se posmatrati kao nezavisni rad, kao skup radova i na kraju kao celina u ambijentu. Dodeljući svakom ponaosob precizan idejni fokus, Nikola ih sve zajedno tematski upošljava u kontekstu odnosa prošlost- budućnost.
-Kroz ovaj rad pokušavam da pretpostavim kakva bi to mogla biti naša budućnost, s obzirom da ja spadam u tu generaciju 90 tih, sagledavanjem sveg onogo što nam se, kao generaciji izdešavalo, kako smo se školovali, u kakvom kulturnom, kulturološkom i sociološkom miljeu smo odrastali i na kraju, šta smo uradili. Ovi radovi jesu vezivanje prošlog i budućeg vremena ali ispostava treba da bude nešto kao obrazac kako se NE ponašati u budućnosti. Dakle, svaki novi prikaz jeste prikaz borbe, ali borbe na jednom višem nivou. Ne govorim samo o fizičkim borbama, autoritetima koji deluju kao vrsta presije u sociološkom smislu, već i stvarima koje su ispred nas, ali su više ili manje nevidljive, odnosno psihološkog su karaktera, ideloškog ili prosto- fenomenološkog- rekao je , a na pitanje koliko se umetnik u da u istraživanju ovakvih odnosa eksploatiše kao ličnost sa svim svojim odlikama koje uključuju iskustvo, razmišljanja, težnje, saznanja da bi svemu dao formu objektivnog sagledavanja stvari, Radosavaljević je izjavio:
-Za to sam da umetnik uvek krene od apsolutno ličnog istaživanja, da to, pre izložbe bude izuzetno intimno, privatno, jedan mikro narativ, ali da se tokom razvoja jednog projekta, mi lično projektujemo na šire društvo, odnosno da primetimo koje su to okosnice nas i identiteta zajedničke, i koja su to mesta u identitetu koja mi imamo nasleđena ili formirana, naša zajednička, i da se onda ona posmatraju kao hip hop mesta ili mesta koja su dokazana, i da se onda o njima priča malo više. Tako da, ovi radovi jesu počeli iz jednog mikro narativa, odnosno nečeg meni veoma važnog, dragog, intimnog, ali onda kada sam shvatio da počinju da sazrevaju nezavisno od mene, prepušteni su javnosti na čitanje, ne samo putem izložbe, već i tako što su radovi lišeni bilo kakvog identiteta i što svako ima prostora da se učita u svom ličnom kodu.
U predgovoru za izložbu stoji da se delom preispituje socijalni milje u kontekstu porodice, pa smo zatražili pojašnjenje korišćenja ovog, za naše, još uvek patrijarhalno društvo, osetljivog pojma:
-Porodicu sam uzeo kao najčistiji i najzdraviji obrazac razvoja jedne individue. Za mene je porodica i jezik, nacija, država, kultura, vera, pismo..Dakle, porodica u ovom slučaju izostaje u fizičkom smislu u smislu skupa otac- majka- dete, i porodica je skad elemenata koji u budućnosti mogu da produkuju nešto novo, zdravo i neophodno, posebno u ovom momentu. Smatram da nam u bukvalom pristupu fali ujedinjenja, i smatram da nam fali razumevanja, ne za naše bližnje nego za globalne fenomene sa kojima se suočavamo. Izložba se ne bavi globalnim fenomenom problema, već globalnom fenomenom udaljavanja, udaljavanja i nostalgije koji su na ovaj način prevedene u vizuelno materijalni lik. Trenutno, a to traje već odavno, živim tu intimnu, pomalo tragičnu porodičnu priču koja se tiče nacije i država kojoj pripadam i čiji član jesam. Mi smo svi delovi tog jednog gnezda, ali neki od nas moraju da budu svesno istureni. Ja sam čovek iz oblasti kulture koja kao što znamo, ne pripada ovoj državi odakle pokušavaju da nas proteraju a u prilog tome govori status moje matične umetničke kuće “Grafičkog kolektiva” koja više nema svoj prostor u kome je nastao i koja je još uvek u procesu traženja pravog prostora i mesta koje zaslužuje. Meni se, kao autoru, čini da kultura ovde više nije dobrodošla, a sam sam deo te porodice za koju osećam da je gubimo, i ovo je jedan od načina na koji želim da je sačuvam, tako da su ovo mikronarativi o odnosu kulture, društva, nacije i moje intimnosti.
Da bi se sačuvali od zabune, u pomenutom tekstu stoji doslovce:
-Svevremeni porodični odnosi unutar jedne kuće postaju entitet nad kome se obavlja sociološki eksperiment u društvu koje unapred ima propisana pravila i zakone ponašanja. Dalje se postavlja pitanje autoriteta i autoritativne figure koja dominira bez da smo je uopšte i svesni. Prilika da se ponašamo i delujemo sasvim slobodno u ovom dobu sve više postaje ideologija za lakoverne. Stiče se utisak kako smo jako kontrolisani, bilo putem sredstava za kontrolu, bilo to samo strahom.
Igrom, odnosno preko figure dečije igre “školice” iscrtanom kredom na samom ulasku u galerijski prostor u kome je smeštena izložba “Počnite da paničite”, umetnik nas uvodi u obilje utisaka koje danima kasnije možete samostalno kombinovati nakon percepcije radova u kombinacijama koje smo pomenuli, a o tome se u predgovoru kaže:
-Elementi igre i prostora za zabavu na ovoj postavci direktna su opaska svakom rutinskom postupku koji svi mi tokom jednog dana izvedemo. Važno je postati svestan da je i rutina autoritet, a najopasnija je ona koju smo „sami“ stekli. Artikulacijom ambijenata u galeriji kreiram kolažni prostor koji je homogen jedino u svom idejnom, ali ne i značenjskom kontekstu. Kolaž predstavljenih situacija je likovna verzija dramatične prošlosti generacija rođenih tokom devedesetih godina prošlog veka. Iako vremenski nisu toliko daleko, ovo su članovi društva koji su usled političkih, socioloških, kulturnih iideološki novih poredaka otpisani od strane državnog sistema pre nego što im je i data šansa. Prevedeni u kratke vizuelne metafore, prepušteni korelacijama prostora i intimnih prevrata, ovi radovi su svedočanstva i upozorenja istovremeno, na neizvesne budućnosti koje nas čekaju unutar društvenih sistema kroz koje se negira svaka potreba za napredovanjem, individualnim i kolektivnim razvojem.
Izvor:pasaz.rs/Milunka Nikolić
