„Пре неки дан само сам још ја фалио Милијану Ђоковићу из Дубоког код Ужица да га замајавам, кад није знао на коју страну пре да удари. Гледао је како што више да отме од обданице и опосли све што се мора и што је наумио. Требало је стрновитом башчом да пође овцама“ – Владимир Лојаница.
А кад стадо изгна из хлада шипраге да скокне до радионице. Залије врт, покрене столарску машину, утаначи договор са муштеријама које зивкају са свих страна. Зајаше трактор и оде у њиву. Но, кад сам му већ дошао наведен причом о љутом борцу, вредном мраву, свестраном мајстору који све уме и постиже… Подарио ми је сат скупог времена.
– Криво ми је само што не знам ковачки занат. Отац ми је био ковач, један од бољих у целом крају, али је млад умро. Од њега сам наследио раднички ген, а нужда ме је натерала да свашта научим да радим – отворио се Милијан.
И бацио карте на сто: На селу може лепо да се живи, али уз много посла, толико да не знаш ни кад пре сване, ни кад се смкрне. Супруга и он не одморе ни по 30 дана, боже опрости, прекстио се Милијан, ни на црквене празнике.
Прекрстила се и Мира, његова десна рука. У истом су кошу, барабар са њим ради и бори се. Имање Ђоковића није поприште борбе за опстанак, него за што пристојнији живот.
Милијан је сој човека који не уме да завара. Купи те из цуга и први утисак блиндира до неизмењивости. Добру нарав таквих непогрешиво спознаш у стиску руке. Прочиташ је у очима, на веђама, у осмеху, топлини, одмереним речима, свака му је потекла са мекоћом и бистрином. Душу да му преровиш нећеш наћи трун дрскости, природно усађену у сељаку.
Уторак је био, а од сутрадан, најавили су, требало је да овлада „Луцифер“, топлотни талас што носи сушу и врелину. Личи да је ђаво поранио јер паклено је пржило у Дубоком, као на плотни. Докусуриће проклетиња све што је пропустио град пре месец дана.
Е, да је Милијан гледао у небо и чекао да му падне с неба. Не би живео у кући од 250 квадрата, имао стадо од 60 уматичених оваца и 20 јагњади, хектаре под кукурузом, тракторе са прикључцима, башче, ливаде. Један малињак му је град сатро да му више нема спаса, на њему ће на пролеће посејати детелину. Други, тек посађен мађарском сортом је успео да излечи, још само да га поштеди пошаст суше.
– Кажу да сам човек са девет прстију и десет заната – подигао је, раширио шаке.
Набрекле од снаге, изборане, крте, велике као лопате, ударничке. На левој нема мали прст. Шчепала га је и самлела столарска машина којој је непажљиво принео руку. Заборавио је да није окренуо прекидач кад је нестала струја.
– Умем све грађевинске послове, од зидања до молераја. Вешт сам са столаријом. Шест година сам израђивао варјаче, даске и чекиће за месо, столичице. Аутоварилац сам и фарбар, овим се бавим у гаражи закупљеној од комшије. Возим камион. С јесени сам месар, посечим на 30-40 места у Гостиници, Карану, Рибашевини, парохија ми велика до Ужица. Знам и са браваријом, неком пчелару сам направио контејнер за 64 кошнице. На све то и пољопривредник. Мира ми је ослонац, некад понесе и више од мене. Не стајемо – набрајао је Ђоковић чему су све вичне његове руке и хвалио супругу.
По дипломи је техничар металургије. Струком се бавио до 2002. када је напустио предузеће и посветио се столарији. Куповао је алате један по један док није заокружио производњу. Имао је шуму, сам је дрво извлачио својим чекрком, сам секао, стругао. Годишње спреми по 100 кубика огревног дрвета за продају. Један по један, временом је овладао и осталим занатима.
– Било је случајева да одем у једно село да кољем у стоку, одатле на другу страну на грађевину, па се скеле трк кући у радионицу, из ње овцама – препричавао је Милијан без мрвице кукумавке или препотентности.
Ваљда им сунце ударило у главу, нигде ме алавије и зубатије муве нису гризле као пре неки дан пред кућом Ђоковића. Отуд сам једва дочекао да пођемо. Милијан ме је водао имањем уздуж и попреко и дично показивао где шта има, где проводи дане, као да су по бреговима и долинама Дубоког за њим никле куле и градови. Ископао је базен за наводњавање, буде ли се здраво догодине ће га избетонирати. Пратио сам га у стопу док је, као да врши смотру, официрским ходом газио поред првих редова градом изубијаних стабљика кукуруза. Млитаве, над сувом земљом изгледале су као коци без живота у њу пободени.
– Опоравиће се… Издржаће и сушу… Кукуруз је борац… Неће издати… Треба ми за овце – храбрио се.
Наспрам њиве је изнајмљена гаража у којој Ђоковића чека рђом наједени комби. Дотераће њега вешти мајстор у ред чим прођу ливада и њива, нико га неће препознати.
Са Ђоковићем уз себе, тумбало ми се по глави, човек би комотно опстао и на пустом оствру.
Доле, одакле је требало да потера овце, је његова родна кућа. Јагњад су у њој дахтала од врућине.
– Из ње смо Мира и ја дошли овде на ледину и почели од нуле. Електричар је спојио жице са струјомером, све остало смо нас двоје урадили, без ичије помоћи. Сами смо довели струју, воду, ископали темеље, озидали, поставили црепове – једном руком је показивао стечену кућу, другом упирао низ косину у правцу наслеђене коју је претворио у радионицу.
Може, упорно је понављао, упорније од сунца које није попуштало гас, у селу лепо да се живи уз пуно рада и мало сна. На свако грло овце има по 7.000 динара субвенције. По истом основу убере 2.000 за јагњад, а скоро је 20 продао. За сада је спремио хиљаду и по бала сена, требаће му још 500 да мирно зазими.
– Кад је шурак умро на имању Збојштици, 20 километара одавде, остала је његова имовина. Да не би зарастала у коров започели смо да се бавимо овчарстом. Отуда догоним део сена, највећи део ми је са ливада под закупом, нешто мало имам и са моја три и по хектара – причао ми је Милијан.
Жалио се да му дан никад није довољно дуг. Оставио сам га да украде од овог што је одмицао.
