ОГЛАСНА ТАБЛА
ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА УЖИЧКЕ ВЕСТИ

Zabučje, izbeglički centar I grad nesrećnika: Od nekadašnjeg doma za 30.000 ljudi ostala su sećanja na dečake i devojčice

Ljubiša Kovačević bio je upravnik izbegličkog centra Zabučje iznad Užica, zbog čega su ga zvali „srpska majka“

Nesrećnih devedesetih godina Ljubiša Kovačević bio je upravnik izbegličkog centra na brdu Zabučje iznad Užica, zvali su ga „srpska majka sa Zabučja“.

Za deset godina, od 1993. do 2003, kroz Ljubišin centar, kroz knjige i drvene crne barake, prošlo je barem 30.000 ljudi, čitav grad nevoljnika i nesrećnika, Srba iz svih srpskih zemalja koje je srpska nesreća, umesto u jednoj državi, kao što se u jednom trenutku učinilo da može biti, sastavila na jednom brdu, gore iznad Užica, da se Ljubiša o njima stara…

Bez brisanja iz sećanja

Danas, kaže Ljubiša, najviše bi voleo kad bi sve mogao da zaboravi, da izbriše iz sećanja.

– Mnogo je to nesreće za pod jednu kapu – kaže.

A ne može. Vraćaju se slike kad im se najmanje nada. Ponekad ih sanja, mada to neće da prizna. Najviše decu. Posebno one dane, nesrećnog avgusta 1995. godine, posle hrvatske „Oluje“, kad su na stanicu u Krčagovu stizale čitave kompozicije, vozovi, i u svakom 500 ili 600 nesrećnika. Jadni, izgubljeni, uplašeni, tužni, čemerni…

– Danima nismo spavali. Kud tolike ljude razmestiti. Kako ih nahraniti, obući? Ljudima obećali da će u Vojvodinu, kad su videli gde su, neće da izađu iz voza. Moli, ubeđuj… Jednom, poče neka žena u svom onom jadu da kuka iz glasa… Šta je bilo, ona izgubila dete, devojčicu od četiri-pet godina, mislila da je vozu, kad je izašla na peron, deteta nema. Udarimo potragu, nađemo dete u Novom Sadu – priseća se Ljubiša.

Popis imena

Njegova sveska sa popisima imena „izbeglica“, strašnog imena za ljude još strašnije sudbine, bila je u to vreme, i sam se sećam, gledao sam je nesrećnih devedesetih, prelistavao sa Ljubišom, popis sela i gradova svih srpskih zemalja. Od Krajine preko Bosne do Kosova i Metohije. Goražde, Osijek, Sarajevo, Ljubljana, Daruvar, Karlovac, Konjic, Vrhovine i Udbine, Pakrac, Drniš, Knin, Benkovac i Obrovac, Biljane Gornje i Donje, Istok, Cazin, Suva Reka, Obilić, carski Prizren…

– Tugu pamtim, njihove oči, isplakane suze, brigu, jedni stigli ovde – drugi se negde pogubili, muževi i braća, sinovi, ostali negde na frontu, ne znaju jesu li živi. A kad se smeste, gledaj kako da ih nahranimo, kako da ih obučemo, to prvo, a onda, kako da im tugu ublažimo, kako da ih razgovorimo, kako da im čemer razagnamo. Isprva, sve su mislili, nadali se, privremene su izbegličke sobe na Zabučju, vratiće se zavičaju, a posle, kako je koja godina počela da prolazi, počeli su da se predaju – priča Ljubiša.

Pređašnji životi spakovani u nekoliko torbi, poneko šatorsko krilo, zavezani u čaršave smešteni u izbegličke sobe na Zabučju, ispod baraka parkirani traktori i motokultivatori, uvek u poretku kao da će sutradan nekud da krenu, postali su i deo Ljubišinog života. I deca, deca posebno, dečačići i devojčice koji su se igrali u prašini ispod baraka, oko onih traktora i kultivatora, nesvesni jada, beznađa, očaja svojih roditelja.

Spremanje bakalara

– Kako su samo osmesi te dece, njihova bezbrižnost boleli. Gledaš da ih nahraniš, da ih obučeš, a znaš da to nije to, da njima drugo nedostaje, da njima njihove kuće fale, a ne možeš ništa – kaže Ljubiša.

Teške su slike koje treću deceniju evo prolaze kroz Ljubišinu glavu. Ma koliko ih terao, one se stalno vraćaju. Sad kao da gleda Dragana Polojca iz Vrgin Mosta. Kakav je to samo radnik bio. Došao sa ženom, trojicom sinova, majkom… Neki Simo Kalapać, iz Zemunika došao, jedini on umeo da skuva suvi bakalar. Pa, Miloš Tošić iz Goražda, koji je bio tako mali kad je 1993. došao na Zabučje da se od rodnog grada sećao samo velike reke i mosta… Vedrana Marković došla je takođe iz Goražda sa majkom Radojkom…

Pretura Ljubiša teške slike po glavi, ponekad, sasvim retko, i isečke, već stare, požutele, iz novina. U njima samo crne slike i crne priče.

– Te Krajinoviće nikad neću zaboraviti. Otac i majka, Ranko i Nada, umreše za mesec dana, Nikolina, Milovan i Savo ostaše siročić.. Milovan svako jutro ustajao u četiri, ode do štale, pola kilometra od barake, koju mu je dao neki čovek, pomuze kravu, onda flaše mleka potrpa u torbu, pa na pijac, proda mleko, pa u školu… Ej, kako su se ljudi, kako su se ta da deca borila za goli život, da postanu ljudi – priseća se Ljubiša.

Nema pravde

Ne može Ljubiša da zaboravi ni Nikolu Nikolića iz Lipljana, koji je došao sa majkom Snežanom i ocem Miodragom, stalno pričao o svojoj kući, o vatri koja se razbuktala i, odjednom, kuće više nije bilo. A Miodrag je stalno pričao da je pravda da se njegova deca igraju pred njegovom kućom, tamo na Kosovu, ali da pravde na ovom svetu nema…

Teško Ljubiši i preteško da tolike crne slike drži u svojoj glavi.

– Slavimo zajedno Božić i Vaskrs, Novu godinu, oni slave svoje krsne slave, zovu nas, obezbedimo im piće i namirnice, gledamo da je sve kao što je bilo kod njihovih kuća, a nije… Jedemo onaj kolač, onaj hleb, a on jede nas… Kako zavičaj, kako kuće, kako stare živote da im vratim. Imena sam počeo da zaboravljam, lica jedino, lica ne mogu nikako, njihove oči, njihovu tugu, suze – kaže Ljubiša.

Jovan Lazić bio je iz Suve Reke, Bosa Sarić iz Goražda, muža sahranila na groblju u Čajetini, Obrad Radić došao je na Zabučje iz sela Radučić kod Knina, Aleksandar Marinković došao iz Gnjilana sa suprugom i sedmoro dece, živeo od krampa i lopate, pokušavao da zaboravi zavičaj, a nije mogao, niže Ljubiša imena svojih Srba sa Zabučja.

Odlasci u tuđi svet

Posle su počeli da odlaze. Neki su umirali tiho, u svojim sobicama, među svojim prnjama, gledali kroz prozor u sunce nad Zabučjem, a ono nije sijalo kao njihovo, tamo po Krajini ili dole po Kosovu i Metohiji. Sahranjivali ih po Dovarju, čajetinskom groblju, tamo ostajale humke i drveni krstovi da trunu.

– Verica Marković iz Goražda nam umre od leukemije. Ništa nismo mogli da učinimo. A bila je mlada, lepa, kao anđeo – zastane Ljubiša, izvuče još jednu crnu sliku iz svog sećanja.

Neki odlazili u Ameriku, na Novi Zeland ili u Australiju, u Kanadu, u Švedsku, Nemačku i Švajcarsku.

– Junačili su se preda mnom, pred ostalima, radosni kao što idu, a u duši im, video sam to, uvek bila tuga, tuga što ne mogu svojoj kući, nego moraju u tuđi svet, da žive tuđim načinom, među tuđinima, a ne među svojima – priča Ljubiša.

Nekoliko godina po odlasku neki se javljali, da čestitaju slavu, Novu godinu, posle sve ređe…

– A voleo bih, mnogo, da znam gde su mi danas moji dečaci i devojčice, oni koji su se igrali u prašini ispod baraka, još više od toga voleo bih da znam da dobro žive, da se raduju, da su zaboravili, voleo bih da mogu da ih zagrlim, da ih stegnem… Da znam gde su danas Trkulje i mali Milan, došli su ovde negde iz Krajine, pa gde su Dulići, male Sanja i Nataša, sad su to odrasle žene, pa Mirko Kantar, pa Sandra i Miroslav Dugošije, Gavrilovići iz Goražda – Zorana i Dragan, Spasići sa Kosova -Dragan i Dragana, Radići isto sa Kosova – Igor i Dejan, Lazovići – Sanja, Nikola i Mirko, Nikolići – Jelena, Milena i Nikola… I još mnogo, mnogo njih, voleo bih da se jave, samo da znam da su dobro… Moji dragi dečaci i devojčice – kaže Ljubiša.

Zaslužio je Ljubiša

A vi, Milane, Sanja, Nataša, Mirko, Sandra, Miroslave, Zorana i Dragane, Dragane i Dragana, Igore i Dejane, ako negde po belom svetu pročitate ove redove, javite se, da slike vaše dece i vaše radosti, vaših novih života zamene one stare, jadne i čemerne, tužne, barem na čas…

Ako se one prve tužne, izbegličke, ne mogu izbrisati, a ne mogu, da ove druge, radosne, lepše, ljudskije, makar stoje barabar jedne kraj drugih u Ljubišinom sećanju.

Zaslužili ste to vi, zaslužio je Ljubiša, kao što je to i čitav ovaj nesrećni izbeglički narod zaslužio.

Izvor: Kurir.rs / Zoran Šaponjić / Foto:Zoran Šaponjić

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Облачно, суво и топло – температура до 21 степен

ОГЛАСНА ТАБЛА

Први сертификовани органски сир и кајмак прави се од млека крава са златиборских пашњака

ОГЛАСНА ТАБЛА

Пољопривредници: Министарство да објасни зашто не испуњава договорено

ОГЛАСНА ТАБЛА

Просечна децембарска плата 95.093 динара

ОГЛАСНА ТАБЛА

Екипа ЛУ Златибор успешна у такмичарском делу Сабора

ОГЛАСНА ТАБЛА

Туристичке организације Херцег Новог и Ужица потписале споразум о сарадњи

ОГЛАСНА ТАБЛА

Хип хоп журка у ГКЦ-у

ОГЛАСНА ТАБЛА

Неколико хиљада бахатих возача на корак од одузимања возила

ОГЛАСНА ТАБЛА

Данас Свети Симеон Мироточиви

ОГЛАСНА ТАБЛА