ОГЛАСНА ТАБЛА
ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА УЖИЧКЕ ВЕСТИ

Владимир је успео да после 50 година откупи земљу која је припадала његовом деди и врати се да са породицом живи на селу

Затрпао снег Стапаре код Ужица, понегде, где се децембарско сунце пробило кроз голо храстово грање, под југовином стигљиво избили потоци. Гази Владимир Илић узаном пртином преко мајчевине, на којој нађе мир и сигуран динар, мало-мало те му поглед скрене наниже, ка парчету земље на дну имања.
И тих пет ари над путем, са три стране омеђена земљом које је наследио од покојне мајке, и на којој је подигао етно село, напокон су његови. Круг судбине се после 50 година затворио. Пуно му срце, сан је испунио.

А све му напамети протекле године, од детињства малтене до јуче, кад је сетно, сваког дана проведеног у родном селу, гледао у исту парцелу која је до пре пола века припадала његовом деди Милуну Вуковићу. На њој је дрвена кућа, још коју недељу и она ће му бити стална адреса. Већу, новију у сред велеграда, да му понуде на трампу – само би се захвалио.

Чим заврши са реновирањем куће, Владимир, ветеран славне битке на Кошарама, са супругом Јеленом преселиће се у Стапаре. Одозго на кривини на Сињевцу, иза које Ужице нестаје са видика, поздравиће котлину: „Збогом граде, збогом подстанарски животе. Идем где ми душа иште“. Неће нигде отићи, само ће се врати – коренима. Десетак километара даље и бити свој на своме.

Одавно већ Илићи се у Стапарима баве сеоским туризмом. Подигли су етно село са вајатима, летњиковцем, језерцем, мини зоолошким вртом, сад планирају да прошире понуду рестораном и кућицама за пријем гостију. Значиће им пуно комад земље чији власници су Владимир и Јелена постали недавно.

– После мог деде, од седамдесетих прошлог века, овај плац је променио ни сам не знам колико власника, тек један од њих је на њему подигао планинску кућу. Како би било лепо, размишљао сам као дете, када би та парцела и кућа биле моје, да их спојим са осталим имањем и на њему се једном скућим. Што је време више пролазило, тако је и моја жеља постајала јача – стазом кроз снег до колена води нас Владимир да покаже где ће живети.

Чули Илићи да Министарство за бригу о селу даје 10.000 евра бесповратне помоћи за откуп сеоске куће, па се сетили да би тим парама можда могли доћи у посед оне тик уз њихово пољопривредно земљиште у Стапарима, о којој је Владимир маштао. Услов је био прикупити обимну документацију. Уз помоћ локалне самоуправе, кажу, успели су да је доставе у задњем моменту и конкуришу. Напослетку су и успели, добили су новац. Са њим и легализовану кућу коју је бивши власник пристао да прода.

– Први смо са територије Ужица који смо добили новац за откуп сеоске куће. Пројекат Министарства враћа породице на село, а наша је привилегија што смо једна од њих. Моја лично још већа, јер сам откупио земљу која је припадала мом деди. Планирам да на њој направим нове вајате за смештај туриста – блиста од среће Владимир Илић.

Не страхује како ће урбани живот заменити сеоским, да је тако не би ни увежбавао поздрав Ужицу. Тја, сељачке је крви, њом се дичи, у Стапарима је и одрастао, милије му са земљацима сести на пропланак, заподенути причу на сокаку, него пландовати по ужичким кафићима. Ни шајкача, ни гуњ, ни опанак му нису страни.

Он и Јелена ионако су одавно планирали да ван града праве кућу, а конкурс Министарства је само олакшао да идеју спроведу у дело и да значајно уштеде. Темеље живота у Стапарима већ су подигли етно комплексом. Село му је спасило и здравље, психичко, у годинама после љутог боја у коме је са осталим херојима врх Проклетија бранио Србију.

– Кућа је на два нивоа и има 56 квадрата. Све у њој сам морао да заменим од пода до крова, још понешто је преостало да буде спремна за усељење. Имамо две пунолетне ћерке и њима је на вољу да ли ће се остати у Ужицу или доћи са нама да живимо од сеоског туризма – каже Илић, већ осећа топлину новог дома.

Затрпао снег Стапаре код Ужица, а много већи је, обојен крвљу, Владимир газио пролећа 1999. планоним над Метохијом, чувајући српску границу и себе од снајпериста и граната.

У миру старе – нове куће ће, најављује, постићи што у изнајмљеном стану у градској вреви није. Записе из ратног дневника са Кошара објединиће у књигу. Деда Милун му се борио на страни партизана и пред спавање му, као малом, причао ратне приче. Памтио их Владимир не помишљајући да ће и он једном у ровове и о њима сведочити.

Од деде му оста нарав да не да себе, не може у четири зида и поваздан тражи посла. И старински куфер са фотографијама, прибором за бријање и другим личним предметима. Унеће га у кућу чим наложи прву ватру. Сместиће га да негде где прашина не пада. Да му не смета, а увек буде на дохват руке.

Blic.rs/V.L

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Сутра до 32 степена, а онда опет потоп: Најновије упозорење РХМЗ: Ево какво нас време очекује од понедељка

Закон не забрањује продају електронских цигарета деци, а хемикалије које удишу су и те како штетне

Минимални годишњи одмор 20 радних дана, али радно искуство и школа доносе и дуже летовање

Сезона одмора се захуктава: Како најјефтиније плаћати у иностранству?

Ухапшена жена осумњичена да је претукла наставницу у школи на Новом Београду

Друго место за ученике првог разреда ОШ „Саво Јовановић Сирогојно“ на Републичком такмичењу „Пажљивкова смотра 2024“ (видео)

У Дому здравља у Чајетини – бесплатни превентивни здравствени прегледи

Србију чека сунчан и топао викенд, температура до 30 степени

Из културне ризнице града, предавање Миленко Мисаиловић