Влада Србије је на данашњој седници „одмрзла“ цену УХТ млека са 2,8 одсто млечне масти, која је до данас била ограничена на 128,99 динара. Биће укинуто ограничење цене на УХТ млеко са 2,8 процената млечне масти, али ће маржа на сва УХТ млека бити 10 посто, потврђено је за „Блиц Бизнис“ у Министарству пољопривреде.
Новом уредбом о висини цена основних животних намирница, биће укинуто ограничење цене на УХТ млеко са 2,8 процената млечне масти, али ће маржа на сва УХТ млека бити 10 посто. Продужава се и забрана извоза млека до 31. октобра. Нова највиша цена кристал шећера биће 109,99 динара по килограму. Мења се и цена свежег пилећег меса, па ће килограм убудуће коштати 319 динара.
До 31. октобра продужава уредба о ограничењу цена нафтних деривата, а укида се одлука о забрани извоза дизела.
Подсетимо, Влада Србије је Уредбом од 6. септембра прописала максималну малопродајну цену УХТ млека са 2,8 посто млечне масти на 128,99 динара. Истим прописом, била је промењена и максимална трговачка маржа за све врсте УХТ млека и смањена са 12 на 5 посто. Истом одлуком уведена је била уведена и забрана извоза свежег млека и појединих млечних производа до 30. септембра, пише Еуронеwс.
Професорка Економског факултета Жаклина Стојановић рекла је за Еуронеwс Србија да се одлука о ограничавању цена појединих намирница доноси увек у периоду када постоје кризни услови и када су државе изложене различитим неизвесностима. Она напомиње да је храна и политичка категорија и да све државе света воде рачуна о томе да обезбеде прехрамбену сигурност и безбедност у нормалним околностима, а посебно у кризним условима када дође до њих.
„Из историје је познато да три гладне године морају некако да се превазиђу ако се појаве. То важи и за савремене услове, јер се владе различитих земаља света управо суочавају са овим проблемом, како обезбедити прехрамбену сигурност, довољне количине хране за властиту популацију. С друге стране, храна у нашем случају јесте категорија која више припада сегменту који је везан за могућност извоза, а ми као увозно независни везано за основне животне намирнице смо могли да искористимо ову позицију боље у оквиру региона, као снабдевач и као неко ко може да помогне суседима у реализацији свих ових захтева који су везани за кризне услове“, сматра професорка.
Она је рекла да цене основних животних намирница свакако утичу и на инфлацију, чија је стопа у великој мери зависна од раста цена различите категорије производа, па и хране. Стојановић је рекла да мора да се води рачуна о свим тим параметрима, али да никада не сме да се испусти из вида произвођач.
„Не могу се проблеми решавати на начин да се води рачуна само о једној страни на тржишту. Важно је шта ће бити са нама као потрошачима, али ја као професор Економског факултета морам да скренем пажњу и на питање шта ће бити са произвођачима од којих у суштини зависи наша прехрамбена стабилност, сигурност и безбедност у наредном периоду. Уредбом Влада обично дефинише малопродајне и произвођачке цене. Међутим, у том ланцу снабдевања како идете од потрошача који је овде очигледно у центру пажње, уназад, ви ћете доћи на крају тог ланца до произвођача који је врло незадовољан оваквом реакцијом због тога што се не рачуна уоште на економске ефекте који су везани за доношење оваквих одлука“, објашњава професорка.
Она напомиње да у се оквиру цене хлеба који купујемо и чија је цена прописана државном уредбом, пољопривредни произвођач појављује са тек нешто мање од 25 процената у цени.
„Дакле, од оних 50 динара које плаћамо за хлеб, онај ко производи пшеницу добија свега 13 динара. Оваквом врстом уредбе се, међутим, пре свега води рачуна о потрошачима, а у крајњој линији се води и социјална политика, али важно је истаћи да је храна и економска и политичка категорија“, указује Стојановић.
Она сматра да се мере морају усмерити и ка произвођачима и ка њиховим трошковима и ка начину на који држава може најбоље да им помогне у економском смислу, да превазиђу све проблеме са којима се суочавају и указује да социјална политика може да се води на другачији начин.
„Требало би ограничити могућност појава несташица, као код млека. Ту има низ отворених питања – од сточног фонда који се континуирано смањује у протеклом периоду, преко производње млека која очигледно не задовољава са аспекта примарне производње одговарајуће количине које су неопходне за даљу прераду и извоза ове намирнице у земље регина, па до начина како ћемо реаговати у том сегменту“, каже професорка.
Произвођачи незадовољни откупном ценом
Произвођачи млека већ дуже време траже веће откупне цене, наводећи да су на ивици опстанка, а да је цена литре у малопродаји три пута већа од оне коју они добију од млекара. Они им дају од 30 до 60 динара, док по новим ценама потрошачима млеко продају за 120 динара. Пољопривредници тврде да је цена млека у радњама годинама била ниска, а да то иде преко њихових леђа. Сада је подигнута, а они опет немају користи што њихов производ купци плаћају више.
Указују да млекаре увозом млека у праху практично угрожавају домаће млекарство, јер недостатак домаћег млека надокнађују на страном тржишту, а тако избегавају и обавезу да повећају откупну цену, јер имају довољно сировина за производњу. А да је увоз у порасту, показује податак да је само у првих шест месеци ове године увезено 5.200 тона млека у праху, што је за трећину више него целе прошле године.
Фармери кажу да откупне цене млека не покривају ни 50 одсто производње, па да субвенције државе које су намењене за развој и генетско унапређење сточарства користе за покривање трошкова хране и енергената. Због овог проблема, фарме у Србији се затварају, а краве се шаљу на клање.
С друге стране, из млекара наводе да се ни малопродајне цене финалног производа, нису озбиљније мењале. Маја Бађин Георгијевић из Млекаре „Шабац“ каже за Блоомберг Адрија да је већ неко време евидентно да је ситуација у млечном говедарству доста комплексна и тешка, јер је повезана са ширим контекстом поскупљења у целокупном ланцу – од примарне производње (исхране и узгоја стоке), преко прераде млека (константног раста свих сировина и логистике), до пласмана.
Блиц