ОГЛАСНА ТАБЛА
ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА УЖИЧКЕ ВЕСТИ

Vek rivaliteta Era i Grebića: Kako je jedan direktor zapržio čorbu, jesu li Čačani prvi put u Užicu videli lift, a Užičani za Čačak mislili da je prestonica

U skučenoj kotlini oko Đetinje diče se nadimkom, po poreklu dobijenim, koji je vremenom postao simbol mudrosti. I doskočicama peckaju komšije iz doline Zapadne Morave. A ni one ne ostaju dužne, na isti način uzvraćaju mada svoj nadimak ne prihvataju. Kažu da im prirodom ne pripada.

I tako već odavno. Užičani i Čačani. Ere ili Ercovi i Grebići. Šezdeset kilometara jedni od drugih. Rivalitet koji traje. Gajen na poljima istorije, naravi, privrede, sporta, kulinarskih specijaliteta. Teško da ijedan protivnik užičke Slobode naoštri njene navijače kao čačanski Borac, i obrnuto. Dobaciće Era Grebiću da su Čačani dolazili u Užice da bi videli solitere i vozili se liftom i pokretnim stepenicama, a ovi se revanširati anegdotom da su užička deca, prolazeći kroz Čačak na ekskurziju u Beograd govorila: „Što nam je lepa prestonica.“

Šta kažu etnolozi

Za početak, odakle nadimci Užičanima i Čačanima?

– Ercovi su proistekli od nadimka Ere, kako su zvali ljude u Hercegovini odakle potiče najviše žitelja zlatiborskog kraja. Termin Ere, zbog takve prirode Užičana, postao je sinonim za bistrost, inteligenciju i oštroumnost. Uz niške Meraklije i šabačke Čivijaše, Ercovi su jedini čiji nadimak nema uvredljivu konotaciju. Za razliku od pirotskih Cicija, valjevskih Podvalaša, prijepoljskih Gušalja i paraćinskih Džigerana, pa i čačanskih Grebića – priča za „Blic“ Bosa Rosić, etnolog sa Zlatibora.

Čačani svoj nadimak načelno ne prihvataju, kaže ona, jer im je nadenut zbog navodne sposobnosti da se okoriste o svakoj situaciji. Opet, ima i Čačana koje Grebićima zovu svoje zemljake u naseljima sa leve strane Zapadne Morave.

A odakle rivalitet?

– Postoji priča da je sve počelo dvadesetih godina prošlog veka kada je za senatora zapadne Srbije, za područje Užica, Čačka, Valjeva i Šapca, u Senat Kraljevine Jugoslavije izabran direktor Užičke gimnazije Pavle Vujić. Čačani su smatrali da su imali boljeg kandidata i teško su prihvatili da ih Užičanin zastupa u Senatu. Vujićev izbor pripisuje se njegovoj bliskosti sa tadašnjim vladikom žičkim Nikolajem Velimirovićem sa kojim je drugovao – objašnjava Miloš Poznanović, vrsni poznavalac istorije Užica.

Jedna od anegdota koju Užičani prepričavaju u slavu erske dovitljivosti i humora, tiče se ovdašnjeg šereta, advokata Sima Terzića koji je nadmudrio trgovca, i to baš čačanskog.

– Posle jednog suđenja u Čačku, Terzić je sa kolegom iz ovog grada otišao u kafanu. Dobro su se počastili i popili. Kad su se razišli Terzić je, pre povratka u Užice, krenuo da nešto kupi svojima kao uspomenu iz Čačka. Ali, kada je prevrnuo džepove u njima su bila samo tri dinara. Ušao je u jednu prodavnicu i sa trgovcem, sa kojim se nije poznavao, počeo se bog zna kako grliti, kao da su najrođeniji. Zbunjenom trgovcu je pružio tri dinara i rekao da mu vraća pare koje mu duguje. Ovaj je prelistao svesku veresija i nije našao Terzića među dužnicima, ali mu je zahvalio na čestitosti i uzeo novac. Prodavac je na poštenje neznanog kupca odgovorio široke ruke: „Ako ti sad šta treba robe, uzmi, platićeš drugi put.“ Terzić je uzeo svega i svačega, a robu je platio kada je sledeći put došao u Čačak – prepričava Poznanović.

Odmah tuča

Dok je užice bilo Titovo, govorilo se u šali da se kada se negde sretnu titovoužičke tablice TU sa čačanskim ČA, obavezno dogodi TUČA.

Ere znaju da nabace Grebićima da za razliku od Užica, priznatog kulturnog centra, Čačak nikada nije imao svoje pozorište sa ansamblom. Grebići na to odgovaraju – mi smo imali hipodrom, vi niste. U prepirci na tu temu erska duhovitost je odnosila pobedu: „Mi glumce, vi konje, niste nam intelektualno ravni.“ Ni Grebići ne manjkaju u pronicljivosti. Kad jedan Čačanin pita kako su Ercovi 5. oktobra ušli u Beograd da ruše Miloševića, drugi odgovara – junački, iza naših bagera.

Obostrane smicalice nisu izostajale ni tragične 1999. Čačani, često na meti NATO bombardera, u dane dok Užice još nije bilo meta agresora, u šali su govorili: „I Užice je Srbija“. Ne bi Era bio Era da se ne revanšira: „Džaba vam, naš Radomir Antić je preko Hesusa Hila (tadašnjeg predsednika Atletiko Madrida) sredio kod Solane da Užice ostane netaknuto.“

Ono što će Čačani spočitati Užičanima i razoružati ih da uzvrate argumentima je da je Užice bilo Titovo mezimče i da se razvilo u moderan grad na krilima bliskosti sa petokratkom. Za razliku od Čačka koji je bio skloniji kokardi, koji je Broz izbegavao, i za čiji napredak su zaslužni preduzimljivi ljudi. Tranzicione godine i Čačku i Užicu donele su privredni sunovrat oličen u propasti velikih preduzeća, ali s tim što su se kraj Morave mnogo bolje snašli u malom biznisu nego kraj Đetinje.

I tu Užičani pred Čačanima skidaju kapu. Kao i pred činjenicom da Užice koje ima košarkašku tradiciju nije ni prići gradu koji je dao tolike legende igre pod obručima. Grebići iskrenošću uzvraćaju priznanjem na fudbalskom terenu – teško da će Čačak ikada imati kapitena Mančester junajteda, a Užice je imalo Nemanju Vidića.

Mora na arbitražu

Gde je poniklo više znamenitijih ljudi, u Čačku ili Užicu, e tu pomirenja nema. Grebići su uporni da su njihovi slavni zemljaci više doprinosili istorijskim događajima, a Ere da su njihovi preci, van Užica malo poznati, doprineli da kraj Đetinje bude napravljena druga hidrocentrala u svetu po Teslinim principima – u ono vreme kada su čačanske ulice osvetljivali fenjeri.

U šumadijskoj ravnici pod Kablarom potegnuće imena počivšeg patrijarha Irineja, tobdžije Tanaska Rajića, vojvoda Hadži Prodana Gligorijevića i Lazara Mutapa, slikarke Nadežde Petrović, vojskovođa Stepe Stepanovića i Dragutina Gavrilovića, lekara Dragiše Mišovića, reditelja Puriše Đorđevića, pesnika Vladislava Petkovića Disa, muzičara Radomira Mihailovića Točka, Bore Đorđevića, Miroslava Ilića, košarkaških znalaca Dragana Kićanovića, Željka Obradovića, Radmila Mišovića. U podbrđu Zlatibora sa ponosom pričaju o svojima – već spomenutim Nemanji Vidiću i Radomiru Antiću, atletičarki Oliveri Jevtić, scenaristi i oskarovcu Stojanu Stivu Tešiću, piscima Ljubomiru Simoviću, Slavku Vukosavljeviću, Milutinu Uskokoviću, predsedncima vlada Ljubomiru Stojanoviću i Ljubomiru Kaljeviću, glumcima Mirjani Joković i Ivanu Bosiljčiču, slikaru Mihailu Milovanoviću, doktorki Danici Grujičić, kompozitorima Đorđu Karaklajiću i Žarku Petroviću, generalima Dragoljubu Ojdaniću i Ljubiši Dikoviću.

Čačak će sebe nazvati prestonicom trube, ali Užice ima Dejana Petrovića, svetskog šampiona ovog instrumenta. Šta je ukusnije – užička lepinja sa sve, ili čačansko praseće pečenje – tu će morati neko nezavisan da arbitrira.

Trebalo bi uskoro da Čačak bude čvorište auto-puteva. Sa „Miloša Velikog“ na tri strane račvaće se Moravski koridor, krak prema Crnoj Gori i krak prema Višegradu. Ovaj treći biće trasiran i kroz Užice koje do sada nema ni kilometar autoputa, kao i nijednu direktnu stranu investiciju u privredu. Dok autoput ne veže dva grada, spajaće ga zajednička regionalna deponija „Duboko“ kod Užica, u kojoj Grebići nađoše potporu za dosetku – „Šta Čačani rade sa svojim đubretom? Šalju ga Ercovima“. Takođe i Turistička organizacija „Regije zapadna Srbija“ gde su se uz mnogo atraktivnije opštine Zlatiborskog okruga našale samouprave iz Moravičkog, pa i Čačak. Čist penal Erama: „Neka ih, neka se ogrebu o naše lepote i znamenitosti.“

Milan Caci Mihailović: Mamin književni junak

Moja majka se prerano udala, kao da je sa sela, iz neke zabiti. Ratni vihor je srećnoj porodici, pred kraj Drugog svetskog rata, doneo nesreću i tugu. Otac joj je nestao, a brat od 12 godina umro od meningitisa. Majka, tada gimnazijalka iz Beograda, zaljubila se u mladića sa Crvenog krsta i sa petnaest i po godina stala pred matičara. Kada sam se rodio, kao drugi sin svojih roditelja, moja majka je imala svega 18 godina. Pričala mi je da sam bio bucmasta beba i da sam baš voleo da jedem. U to vreme, kao gimnazijalki, došao je na red ruski pisac, čini mi se da je pominjala Šolohova. U jednom njegovom romanu pojavio se neki debeljuškasti kuvar Caca, koji je uživao u hrani i piću. Bilo je to dovoljno da me, igrajući se sa mnom i šaleći se, prozove po svom simpatičnom književnom junaku – Caca. To je postao moj nadimak.

Mnogo kasnije, već sam bio član Ateljea 212, ne znam kako, to Caca se pretvorilo u Caci. Ne sećam se ko mi je ovoga puta bio „kum“ i nije važno da li mi se nadimak sviđa ili ne, često kažem, sećajući se stare poslovice: „Zovi me kako hoćeš, samo nemoj da me razbiješ!“

Inače, nadimak često sasvim potisne nečije ime, tako da mnogi moje ime i ne znaju, ali nadimak zato dobro pamte.

Branislav Nušić o nadimcima

Sima Ćuran je otišao u diplomatiju i postigao je tamo lepe i znatne uspehe; Jova Magarac je postao ministar prosvete, i izvršio je mnoge korisne reforme u toj struci; Pera Som je postao član Akademije nauka gde i danas ćuti kao riba; Spira Preživar je postao okružni prota i već je odavno odlikovan crvenim pojasom; Toša Kameleon se bacio sav na politiku i neobično je uspešno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju, i gde god je bio sa službom, osećao se njegov trag; Andra Krokodil je, kao tutor, progutao čitavu jednu masu, veliku dvospratnu kuću i sedam hektara zemljišta. I svi redom tako; svako je pošao još u detinjstvu određenim putem.

Stoga što sam bio najmanji u razredu, profesor zoologije mi je dao ime Miš. To je ona domaća životinja, koju žene kad spaze vrište i zadižu suknje uvis, i to je ona domaća životinja što gricka mrvice bačene sa tuđeg stola. I najzad, da mi je sudbina dodelila u životu samo to da žene kad me spaze vrisnu i zadižu suknje, to bi se još dalo trpeti, ali izgleda da je sudbina iskoristila samo onu drugu osobinu ove životinjice. Na osnovu toga što životinjica gricka mrvice bačene sa tuđega stola, sudbina mi je odredila da budem – srpski književnik…

Izvor:blic.rs/Vladimir Lojanica

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Да ли је инфлација заиста побеђена?

ОГЛАСНА ТАБЛА

Пчеларима прети лоша година?

ОГЛАСНА ТАБЛА

Четири особе повређене у тешкој саобраћајној незгоди у Ивањици

ОГЛАСНА ТАБЛА

Малинари траже минимално 350 динара за килограм

ОГЛАСНА ТАБЛА

Дефицит кадрова у грађевинарству, медицини, занатима

ОГЛАСНА ТАБЛА

Откупне цене млека у Србији међу највишима су у Европи

ОГЛАСНА ТАБЛА

На Аеро­дро­му „По­ни­кве” по­че­ло раз­ми­ни­ра­ње те­ре­на

ОГЛАСНА ТАБЛА

На Златибору и у Бајиној Башти одржане промоције књиге „Златиборе питај Тару“

ОГЛАСНА ТАБЛА

Временска прогноза за недељу – 14. април

ОГЛАСНА ТАБЛА