OГЛАСНА ТАБЛА
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Ужице, град који је био република

Био је Титов, изнедрио је најбоље трубаче, од лепиње је направио уметност. Сурова клима, лепе планине и још лепше, потпуно неискоришћене туристичке атракције само су неке од ствари које се могу видети у том граду.

У котлини окружени Јеловом Гором, Таром и Златибором живо скоро 80.000 Ужичана. Изложени су врло суровој клими. Кажу да су врела лета и ледене зиме калиле њихову нарав.

Након одласка Турака, после 1875, овај крај масовно насељавају Срби из Херцеговине и Црне Горе, па овде можете уживати у ијекавици, која опстаје вековима. Речи као што су „дијете“, „свијет“, „бијело“ и неизбежни узвик изненађења –“ене“, дају посебан шарм Ужичанима.

О Ерама се испреда много прича, а заједничко свакој јесте да на крају увек надмудре друге. Вековима су се они надмудривали са Турцима, који су најдуже управљали и тврђавом која се налази на брду изнад града.

Не зна се ко ју је и када саградио, али Бобан Перишић, директор Туристичке организације Ужица, каже да ко је управљао Старим градом тај је и контролисао све важне трговачке путеве.

Иако су се некада овде одржавале позоришне представе, данас само ентузијасти и они који желе да се осаме долазе на тврђаву. Зидови су необезбеђени, нема заштитних ограда, па се нико и не усуђује да позове туристе у обилазак тог историјског драгуља.

У подножју Старог града, на Ђетињи лежи стара хидроцентрала. То је друга хидроцентрала на свету направљена по принципима Теслиних полифазних струја, одмах након оне на Нијагариним водопадима.

Дању је покретала текстилну фабрику, ноћу уместо дотадашњих 60 фењера, осветљавала целу варош. Помирила је краља Александра Обреновића и Ужичане.

Заправо, Милан и Александар били су у завади са Ерама скоро 20 година после Тајне конвенције са Аустријом. Но, то је окончано тако што је Александар хидроцентрали кумовао и поставио камен-темељац.

Све је мање оних који обилазе и споменик на Кадињачи. Он симболише ратне догађаје 1941. када је Ужице добило статус републике и било једина слободна територија, на којој је живело чак милион људи.

Ту су четници и партизани, сто до стола, регрутовали војнике за борбу против заједничког непријатеља.

Гласине круже да су у четнике ишли вредни домаћини, јер су док их не позову у борбу, остајали код куће и радили на имањима. У партизане су, наводно, одлазили они лењи, на војнички казан и обуку.

Радивоје Папић, историчар, подсећа да се управо ту 1. новембра четници и партизани сукобили. Паризани су остали и Ужицу, а четници су се повукли у Пожегу. Кренули су на Ужице и то је био почетак грађанског рата.

На Кадињачи се водила једна од најзначајнијих битака у историји Ужица. Цео раднички батаљон страдао је на том месту жртвујући се за врховну команду, своје саборце и рањенике који су се повлачили пред Немцима.

Тако је престала да постоји Ужичка република, која је непријатељу одолевала 67 дана. Споменик дигнут у част погинулима је заправо велики комплекс. Сунце симболише слободу, а главе – жртве које су у ту слободу уграђене.

Након рата, Ужице постаје Титово Ужице, а те 1961. на главном тргу у граду поставља се Титова биста.

Историчар Папић подсећа да су те послератне године биле године просперитета града. Први партизан и Ваљаоница бакра су тада издигли Ужице, тако да је до 1988. оно било шести град по просечном личном дохотку.

Године 1991, Титово име се уклања из назива града, његова биста се уклања са трга, а град, као уосталом и цела земља, улази у дубоку кризу из које никако да изађе.

Петрашин Друловић, председник Савеза самосталних синдиката, тврди да је у Ужицу данас без посла 11.000 људи.

„Један део отишао је у пензију, други део тражи ухлебљење на Златибору, у Црној Гори, Русији, а у Ужице се враћа мали број студената“, каже Друловић.

И истина, многи Ужичани спас траже на Златибору. Када су остали без посла у Ваљаоници бакра, Милован Костадиновић и његова жена одлучили су да искористе породичну традицију и тако покушају да преживе. Преузели су пчелињаке од деде и развили посао. Мед, сокове и друге производе од шумског воћа и биља продају на тезги на пијаци.

И Драгана Ковачевић ради на Златибору, али као собарица у хотелу.

Годину дана је покушавала да се запосли у Ужицу и није успела. Сада јој не смета да путује до Златибора сваки дан, јер је срећна што коначно има посао.

У Ужицу нема много посла ни за туристичке водиче. Али не зато што не би имали шта да покажу туристима. Потпећка пећина има највећи отвор у Европи. Главу је спасао многим Ужичанима који су у пећину бежали пред непријатељима.

Јасна Милић, туристички водич, објашњава да су у њу Ужичани бежали од непријатеља за време свих ратова, а највише остатака је пронађено из периода Турака.

„Читави збегови су се скривали у пећини, а Турци су палили сламу покушавајући Србе димом да истерају из пећине. Захваљујући великом пећинском отвору, нису их истерали, па су Срби били безбедни“, наводи Јасна.

Чак су у њој и веру чували и палили свеће на месту које зовемо молитвеник, каже Јасна.

У пећини су пронађени остаци људског живота од пре 8.000 година, има и лепе украсе, али све узалуд. Мало ко долази то да види. Кривац је надвожњак који се налази изнад јединог пута који води до пећине. Наиме, испод њега не могу да прођу аутобуси, па су организоване туристиче посете немогуће.

На путу до пећине налази се и село Злакуса чувено по својој грнчарији. Кажу да је у њој припремљено печење – најукусније. А тек претоп који остаје након печења, прсте да полижеш.

Управо прстима се једе и надалеко чувена „лепиња са све“. Брендирао ју је Драган Лазић, а тврди да је настала још пре Другог светског рата, да се продавала у истој пекари где и данас, а да је име добила због мајстора који су је најчешће и јели.

Он каже да су мајстори слали ученике да им купе лепиње са јајима, кајмаком и претопом, али да им је било лакше да кажу да купе лепињу са све, па јој је тако име и остало.

Кључни састојак лепиње је претоп. Настаје за време печења јагњади и прасади, а посебан укус му даје то што се спрема на дрвима у земљаним посудама.

Оволику масноћу може да истопи једино ракија. Ужице је једини град у Србији који је имао ракијску пијацу, на којој се искључиво продавала управо ракија.

Године 1896, у Ужицу су постојале чак 132 кафане. Једна, тзв. интелектуална, звала се „Два багрема“, а посећивали су је попови, професори, политичари, официри…

У Ужицу је, наводно, настала и једна прилично небогоугодна слава – Бекријска слава.

Историчар Милорад Искрин објашњава да се бекријска слава славила по свим виђенијим кафанама, последњег понедељка у фебруару. Крчмар долива без престанка, а ко последњи остане за столом и не падне под њега, тај је и победник. Добија венац од црвене паприке, а у радничким колицима га возе до куће.

Није све у кајмаку и ракији. Има нешто и у златиборском ваздуху. Најбољи капацитет плућа сигурно има Оливера Јефтић. Из Ужица је и чувени фудбалер Немања Видић.

Иронија је да је ужичка „Слобода“ била у првој лиги док није изграђен нови стадион. Како је он завршен тако клуб постаде друголигаш.

Живот кошарци покушао је поново да удахне Мирослав Радошевић. Репрезентативац који је играо у Турској и Италији, одлучио је да се врати у родни град. Ту је основао клуб, који је једно време био чак и у Суперлиги.

Он каже да то ради из љубави према кошарци. „Покушавам да одржим кошарку у граду. Да што више младих мотивишем да се баве спортом“, истиче Радошевић.

Ужице има срећу да у њему живе појединци који су спремни да учине много за свој град. Култна радио емисија Жута минута већ две деценије указује на све проблеме у локалу, исправља криве Дрине, разним акцијама чини све како би живот у граду био бољи.

Недавно је Никола Митровић, аутор емисије, организовао волонтере који су садили нова плућа града, а за узврат им је обезбедио вожњу авионом.

Још један млад и веома успешан Ужичанин одлучио је да остане у свом родном граду. Дејан Петровић има толико награда са домаћих и светских фестивала да их је немогуће овде побројати.

Његова труба је чувена широм света, али каже да му је срце у Ужицу јер, Ужице и труба имају посебну везу. Подједнако добро свира и кола и рок песме.

Управо спој традиционалмог и модерног може бити најбољи опис Ужица. Модерне зграде, назване по говедима – Сивоња и Шаруља. Ужичко коло и екстремни спортови. Јунаци и бекрије. И сви обавијени звуком трубе.

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Успешно завршен први Хуманитарни турнир у малом фудбалу „Ужице за Космет“ (ВИДЕО)

Oglasna Tabla

Потпуни колапс на Гостуну, формирана колона возила дугачка преко 10 километара

Oglasna Tabla

Пуњени еклери као из посластичарнице: Направите најукуснији домаћи колач са кремастим пуњењем

Oglasna Tabla

Појачана контрола брзине кретања возила

Oglasna Tabla

Завршене летње радионице на Дечјем одељењу НБУ

Oglasna Tabla

Ужичанин Виктор Лукић спасао живот Раду кога је ујео стршљен на мотору

Oglasna Tabla

Данас променљиво време, местимично с кишом

Oglasna Tabla

Клинички психолог Влајко Пановић: Ово су најважнији задаци родитеља деце до четврте године

Oglasna Tabla

Биг бенд на Градском тргу

Oglasna Tabla