Užičanka, Neda Zdravković koje je devedetih otišla na Novi Zeland gde i danas živi odlučila je da pokloni Narodnoj biblioteci Užice svoju ličnu biblioteku, ukupno 3 000 knjiga, ali su se kao problem pojavili troškovi tansporta i administracije na granicama ( koji takođe koštaju) u procenjenom iznosu od 15 000 novozelandskih dolara, minimum. Da bi obezbedila novac, pokrenula je akciju prikupljanja donacija da dopremi knjige..
Neda, inače radi kao bibliotekar u Novom Zelandu od kraja devedesetih kada je dospela u ovu daleku zemlju i tokom svog boravka i rada u Oklandu kupovala je za potrebe svoje lične biblioteke knjige koje sada želi da pokloni biblioteci u svom rodnom gradu. Knjige su na Engleskom, Francuskom, Italijanskom, Latinskom,Grčkom, Hebrejskom, Nemačkom, Ruskom i Holandskom jeziku što bi svakako, i u velikoj meri obogatilo postojeći fond Narodne biblioteke Užice, a da se ne pominje koliko bi to značio Užičanima koji bi na ovaj način imali na raspolaganju zaista veliki fond različitih knjiga na navedenim jezicima i to knjiga različitih žanrova: od onih za decu, do dobitnika Nobelove nagrade, istorije, umetnosti, beletristike… No, i pored ovog, jedinog problema: nedostatka novca da bi se biblioteka dopremila u Srbiju, ova Užičanka ne odustaje od svoje namere. Da bi obezbedila sredstva Neda je kreirala stranicu na sajtu na kome je iznela i obrazložila i nameru i problem, i na ovaj način pokušava da prikupi nedostajući novac. Na stranici sajta ( kako je to uobičajeno za ove vrste namera u svetu) Neda je napisala da su troškovi transporta manji priblem od onoga koji predstavljaju iznosi na carinama.
Poznanstvo sa Nedom rođeno je nedavno, na Pesničkoj večeri Dragana Jovanovića Danilova u Narodnoj biblioteci Užice, i zadivljena idejom da neko toliku ličnu biblioteku u ova vremena, kada se sve manje ulaže u instituciju kulture, poklanja sa takvom velikodušnom radošću, pitala sam, naravo, za povod:
-Pravi razlog za ovu akciju je misao koliko bi ova kolekcija knjiga uticala na mene u vreme mojih đačkih dana u Užicu, da mi je, i kao osnovcu i kao srednješkolcu, bila dostupna i na raspolaganju. Zamislila sam koliko bi mi u tom dobu otvorila čitav jedan svet, i približila ostatak sveta istovremeno, onako kako se to desilo tek kada sam emigrirala na Novi Zeland pre 19 godina. Vraćam se često u mislima na to doba- početak života na Novom Zelandu kada sam u otkrila korist od dostupnost i svetske literature u originalnim izdanjima o kojima sam, živeći u Srbiji u to tragično vreme devedesetih, mogla samo da sanjam.
Neda Zdravković je završila tadašnji Učiteljski fakultet u Užicu, a obrazovanje nastavila u Novom Zelandu gde je otišla sa prvim većim talasom ekonomskih emigranata iz Srbije posle Drugog svetskog rata, tokom 90 tih, u nameri da se lično i profesionalno ostvari daleko od kuće. Rastanak od dragog joj grada i bliskih prijatelja nije bilo lak, ali je sećanja zadržala svežim i u najlepšem svetlu:
-Užice je grad izuzetno pametnih i nadarenih studenata i đaka, visokoobrazovanih ljudi, pisaca, pesnika, umetnika, novinara, istraživača i naučnika, i, naravno – bibliotekara. Kada god pomislim na ovaj grad, u sećanja mi se prvo pojave meni dragi i divni ljudi koji ovde žive, talentovani i vispreni đaci, prijatelji sa kojima sam odrasla, i ta lepa, stara, tradicionalna građanska kultura koja se održala do ratnih dana, i u čijem središtu sam odrasla.U nasjvetiljem sećanju mi je gradska biblioteka koja je za mene uvek predstavljala važnu sponu sa tradicijom, istorijom, literaturom i idejnim doživljajem ostatka sveta koji sam mogla samo čitanjem i maštom da spoznam i zamislim, a naročito tokom onog nesrećnog rata i sankcija.
O svojoj poklonu Užičanima ova nepopravljivo optimistična i uporna Užičanka kaže i sledeće:
-Kada pomislim na doživljaj sveta koji ova kolekcija knjiga može otkriti i pružiti jednom radoznalom umu i mladom duhu, i to u srcu Užica, ozarim se, i to je velika lična motivacija koja me pokreće da ne odustanem od ovog, gotovo nemogućeg poduhvata.
A o samoj kolekiciji knjiga, ovoj ličnoj biblioteci koja bi, ako se prikupi novac, mogla da postane deo javne bibliotečke baštine Užica, naša sugrađanka na Novom Zelandu je rekla:
-Svih 3000 knjiga koja sam do sada pažljivo sakupila su naslovi koje želim da pročitam, kao i naslovi koje sam već pročitala i želim da ih imam nadohvat ruke. Međutim, shvatila sam da neću živeti dovoljno dugo, ma koliko još godina da mi predstoji, da iščitam i polovinu tih divnih knjiga i da, ako ih zadržim kod sebe na Novom Zelandu, ne koriste nikome tako: čekajući da ih nekad tamo u budućnosti uzmem, ili ne uzmem u ruke. Način života u toj divnoj zemlji “velikog belog oblaka” je jako dinamičan i ispunjen velikim radom, ali i putovanjima u prirodu kraj okeana, tako da mi za čitanje ostaje zaista malo vremena. Knjige su relativno lako dostupne u tom delu sveta, tako da znam da uvek mogu doći do literature koja me zanima jer stižu do mene redovno i u velikom broju, baš zbog posla kojim se bavim.
Neda ne dolazi često u Užice, a o svojim povremenim posetama kaže:
-Iako često dolazim u Evropu poslom, u Užice i u Srbiju uopše, na žalost, svraćam retko, otprilike jednom u pet godina, i to samo na sedam dana. To mi jako teško pada, i nadam se da ću u budućnosti moći češće da dolazim. Kad dođem ovde, prvo posetim porodicu i prijatelje, a od mesta na koja prvo odem su plaža na Đetinji, Stari grad, selo moga dede-Kršanje, i Mokra Gora. Đetinja je nešto najlepše što Užice ima, kao stare kuće od pre Prvog svetskog rata koje, na žalost, propadaju i čini mi se da niko više na njih i ne obraća pažnju. Posebno mi je drag niz kuća od Glavne ulice do Aleksića mosta, a njihova kulturna, istorijska i arhitektonska lepota, iako dragocena, čini mi se da je ovde zanemarena. Najtužnije u ovom gradu, i to je za mene zaista jedan veliki emotivni šok kad god dođem, jesu zagađen vazduh pun smoga i čađi, naročito zimi, zagađena reka u kojoj ne može da se kupa. Ni malo nije prijatno videti smeće bačeno pored puta, tolika količina plastične ambalaže i kesa, naročito smeće bačeno oko stambenih zgrada i bolnice u Krčagovu. Tužno je videti sve ove fasade škola koje se krune i propadaju, prazne, napuštene zgrade i neiskorišćeni stambeni prostori, prazne poslovne prostorije i zgrade firmi koje su propale, zarasle u korov i zapuštene. Saznanje da Užičani u velikom broju umiru od kancerogenih bolesti, naročito od neobjašnjive epidemije gripa i plućnih infekcija me zaista i brine i dovodi do očaja.
Ono u čemu možemo pomoći Nedi, s obzirom da je uložila svoja sredstva u kupovinu knjiga koje opet, želi da pokloni svojim Užičanima jeste da prosledimo u što većem broju link do sajta koji je kreirala da bi prikupila sredstva za dopremanje ovog knjižnog fonda do Užica, ne bi li joj neko pomogao u nameri da Užičani postanu bogatiji novim saznanjima iz njene biblioteke.
Bitno je istaći da je na ovom sajtu Neda na zaista lep način predstavila i odredište: Narodnu biblioteku Užice, potom kolekciju svojih knjiga koja želi da pokloni razvrstanu po žanrovima, a svaka donacija objavljuje se precizno i transparentno za sve posetioce stranice.
Link ka sajtu: https://givealittle.co.nz/cause/book-donations-for-serbia
Izvor:pasaz.rs/Milunka Nikolić
