Као млада спортска нада у успону каријере остаје прикована за колица. Како је одговорила овом немилосрдном животном изазову и како њен живот изгледа сада, за Телеграф.рс говори ова храбра жена.
Жана Рајковић била је здрава девојка, са каријером пред собом – била је голман у рукомету, тренирала за Ужице. Њени снови, наде и маштања срушили су се као кула од карата 1996. године, када је са својим рукометним тимом отишла на Златибор. Имала је 21 годину. На тренинзима ју је, како је испричала у својој исповести за Телеграф.рс, крпељ ујео за ногу. После три године, више ништа у њеном животу неће бити исто.
Као млада спортска нада у успону каријере остала је прикована за колица. Како је одговорила овом немилосрдном животном изазову и како њен живот изгледа сада, за Телеграф.рс говори ова храбра жена.
Све је почело када је, док је била на Златибору, на припремама, Жана приметила крпеља на нози. Иако је све тада деловало сасвим безазлено, ипак – није било. Место где се налазио ујед било је црвено и отечено.
– Рекли су ми да то није ништа и да је у питању само реакција на ујед. После краћег времена, почели су да ми се јављају проблеми у виду високе температуре, отока зглобова, болова у мишићима и јавила сам се доктору. Речено ми је да је то реуматоидни артритис, међутим, мени се 1999. године стање погоршало, а ход постао отежан. Више нисам имала осећај када треба да померим ногу, јавио се маказаст ход и многи други проблеми – прича Жана.
Како објашњава, када је већ било приметно да се њено стање погоршава, на њен захтев, послата је на Војномедицинску академију где су је на инфективном одељењу прво питали да ли ју је ујео крпељ. Жана им је испричала све и одлучили су да ураде тест на борелију, која је била позитивна и тест на концентрацију отрова у крви на ујед свих инсеката који је био невероватно повишен.
– У јануару 2000. године ушла сам на ВМА на ногама и здрава, а вратила се крајем августа у инвалидским колицима. Није могло ништа да се уради. Дијагноза је Параплегија спастика (Параплегиа спастица). Од тада се мој живот мења за 1.000 степени – прича наша саговорница.
Покушала себи да одузме живот
У 24. години по први пут села је у колица из којих, како је тада веровала, није могло даље. Сломила се. Њено психичко стање је било изузетно лоше. Чак је у неколико наврата покушала себи да одузме живот таблетама.
Истиче да је у овој борби подршка породице за њу представљала кључан стимуланс да се бори и да инвалидитету стане на црту. Први излазак у јавност и одлазак у град, Жани су тешко пали, али ту је била њена сестра Сандра, њена највећа подршка. Љубав између њих две, чини се, није на овоземаљском нивоу.
– Сестра ме је натерала да изађем са њеном децом, они онако мали један стао са једне стране колица други са друге, и иду са мном кроз град, а ја спустила главу, срамота ме. Тада ми је сестра рекла „Подигни главу, да ти је ја не бих дизала“. Буквално ми је тако рекла, тих речи се сећам и дан данас. Рекла ми је да не треба мене да буде срамота него друге који ми нису дошли, јер су ту биле неке другарице у једном кафићу које ме нису обишле, а спавале су код мене. Она стрепи при сваком мом подухвату, трчи за мном када идем низбрдо колицима, спушта ме низ степенице са четвртог спарта зграде која нема лифт – прича поносна Жана о својој сестри.
Прочитала више од 33.000 књига
Ова храбра Ужичанка није потонула, већ је са великом решеношћу одлучила да се ухвати у коштац са својим проблемом. Прочитала је од 2005. до 2019. године 33.785 књига што јој је веома помогло. Своје искуство желела је да прнесе на друге и да им пружи подршку у овој, нимало лакој борби. Имала је жељу да оснује удружење за помоћ особама са инвалидитетом како би могла да подигне свест и допринесе бољем квалитету живота ове мањине.
– Причајући са људима који дођу да ме обиђу, па кукају над својим проблемима, добила сам мотивацију јер ми често кажу да им је разговор са мном доста помогао, захваљују ми се за савете, што сам их утешила, саслушала и орасположила. Тада сам схватила да ја могу много више да урадим. Сасвим случајно сам постала мотивациони говорник када ме менаџерка једног парка на Златибору питала да ли бих желела да испричам своју причу и одржим говор. Рекла сам јој да ја то никад нисам радила, али сам ипак пристала. Док сам говорила, чак и деца, седела су и слушала ме – каже Жана.
Када јој се јаве разговара са њима као да, како каже, нема исти проблем. Објашњава им на који начин то треба да превазиђу. Говори им да у животу и даље могу много тога да постигну, да сутра и они некоме могу да помогну. Жана их бодри, прича им да је живот леп иако су у колицима, али додаје да има и оних до којих не може да допре и који мисле да је ту живот стао.
Она руши све границе, спушта се параглајдером, осваја злата на многим такмичењима, сече дрва. Она не зна за страх, а реч „немогуће“ за њу је страна.
– Прошле године сам отишла у Врњачку Бању на такмичење у оквиру Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије. Такмичење је у бацању копља, кугле и диска. Прво сам рекла да ћу их осрамотити, али тамо сам освојила из све три категорије прво место. После тога, сасвим случајно одем на стрељаштво, добијем и тамо златну медаљу. Открила сам таленте које нисам ни знала да поседујем. Иначе сам летела и параглајдером, не плашим се заиста ничега, али зато моја сестра стрепи. У мају сам од општине Ариље добила признање као заслужни грађанин овог града у области спорта што је заиста велика ствар. Пресрећна сам због тога – каже нестрашива Жана.
Њен задатак и циљ је да укаже на системски проблем и на то да се нешто мора мењати. Да се услови за живот особама са инвалидитетом на било који начин побољшају.
– Покушавам у Ариљу да нађем стан у приземљу и не успевам. Веома је тешко јер ме сестра спушта са четвртог спрата степеницама – додаје Жана истичући да нико не може ни да замисли какве све препреке, проблеме и изазове свакодневно имају особе са инавилидетом. Али, ипак, не престаје да се бори.
Телеграф/ Фото-монтажа: Facebook/zanazaco37, Shutterstock
