Ужице – Пре непуних двадесет година Јасмина Ђукић радила је у ужичкој апотеци, а супруг у једној другој фирми. Плате нису биле сјајне, а месечна зарада једва да је била довољна да покрију основне трошкове иако су живели су свом стану. Тада су одлучили да се врате у село Каран, одакле је Јасмина и због те одлуке ево и две деценије касније – нису се покајали. Њихове штале данас су пуне, кућа велика, а гране у малињацима се савијају од рода. Ђукићи су почели са пет крава, а данас их имају двадесет.
– Када смо схватили да у граду, што би се рекло „животаримо“ и састављамо крај са крајем, супруг је рекао да би било боље да одемо на село и поченемо се бавити пољопривредом. Ја сам ту идеју прихватила иако сам знала да је и на селу тешко време. Ипак, мало по мало успели смо да развијемо наш посао. Кренули смо са пет крава, после сам ја од државе добила још четири као млада жена пољопривредница и то нам је много помогло. Сада остављамо нашу женску телад и тако константно увећавамо број грла на нашој фарми. Успели смо да изградимо штале и објекте и да им пружимо све потребне услове, започиње причу ова вредна жена за РИНУ.
Додаје да на селу мора да се ради, како би се зарадило, али да је ипак све другачије кад знате да радите за себе а не за другог. Тада елана и амбиције не недостаје, па није тешко кад радни дан понекад траје и двоцифрен број сати. Ипак, како каже Јасмина, уз добру организацију нађе се времена за све.
– Свако јутро се устаје у шест, то је нешто што се заиста мора, јер ако се бавите сточарством у том смислу морате бити дисциплиновани, јер то краве, условно речено захтевају. Да све радите у одређено време. Након тога, као и сваку жену, чекају ме обавезе у кући и домаћинству. Поподне се увек нађе мало времена за одмор, а онда увече опет мужа крава и остале обавезе, рекла је Јасмина.
Осим што се баве сточарством, Ђукићи имају и засаде малине који се простиру на око два хектара, стога нарочито током летњих месеци око њих има много посла, па један радни да жене на селу траје и доста дуже. Ипак, Јасмина се не жали, већ има веома важну поруку за све младе жене које у овом тренутку можда страхују од живота на селу.
– Није исто живети на селу сада и пре двадесет година. Ми када смо почињали, било је много тешко. Пред нама су били бројни изазови, али успели смо некако све да их превазиђемо. Нисмо одустали, срећни смо што смо своји на своме и то је оно што је најважније. Има можда неких предрасуда кад су жене и живот на селу у питању, али чињеница је да ја стигнем све. И да одем код фризера и код козметичара, и да одем на одмор и у излазак. Из ове перспективе могу да кажем да је живети на селу много лепше и зато бих саветовала свим младима који се двоуме, да немају разлога за то, додаје Јасмина.
Током свог рада користили су одређене државне субвенције које су им биле од великог значаја, а Јасмнина истиче да је подршка државе пољопривредним произвођачима, нарочито женама, јако важна. Њена породица тренутно скупља сву потребну документацију како би аплицирали на конкурс и добили нови трактор.
– Наша деца тренутно се школују и живе у граду, али син доста воли пољопривреду и читав овај посао, стога је његова жеља била тај нови трактор који је иначе јако скуп и који сами не би могли да приуштимо. На овом што имамо сад, не планирамо да станемо, надамо се да ће се и син прикључити овом породичном послу. Ми смо прва генерација, а знамо сви да би се стекло заиста велико газдинство мора у послу да учествује више генерација. Надамо се да ће нас он наследити, а потом и унучићи, јер је добра зарада уз поштен рад на селу и те како могућа, поручује Јасмина.
