Vrane kod Užica – Toliki se putevi sagradiše, a u brdskom selu Vrane kraj Rzava još priželjkuju asfalt. Radili su im putari nekad nešto iz pravca obližnjih Ravni, ali „na parče”, a razne vlasti više obećavale nego što su činile. Ostalo je da se kroz selo asfaltira oko tri kilometra druma, davnašnjeg banovinskog puta (čija je kaldrma i sada ponegde primetna).
Pisali smo pre deceniju da su Vrane „bela vrana” – zaobiđene u putarskom pohodu kroz užička sela Nikojeviće, Ravni, Skržuti, gde su asfaltom i zaseoke prošarali. A mi kao slepo crevo, žalili su nam se tada seljani Vrana.
Od tog vremena malo šta se na putu kroz ovo selo promenilo. Prašnjav makadam i sada vodi dobrim delom Vrana, uzak i pun rupa. Kao vekovima kad je ovuda pored Rzava vodio pomenuti banovinski put, nekad najkraća veza između Sirogojna i Požege.
Ostao je stoga nepromenjen ovdašnji seoski prizor: biserno čisti Rzav lepotom očarava, voćnjaci se povili pod plodovima, seoska dvorišta i okućnice uređeni, ali put većim delom propao. U potpunom neskladu s prirodom i okruženjem.
Kad se ovde dolazi iz Ravni, put je uzak, ali asfaltni, sve do mesta gde se u Rzav uliva Prištavica. A onda je makadam bezmalo tri kilometra kroz Vrane pored Rzava, pa zatim ponovo asfalt prema obližnjem selu Drežniku (i dalje prema banji Roge do Požege). Otkud ovaj prekid, zašto ne spajaju nesastavljeno, pita se svako neupućen.
Pored tog makadama u Vranama kuća je Miladina Stevanovića, mlađeg domaćina. Tri generacije su u njegovom domaćinstvu. On sa suprugom Bojanom ima troje dece školaraca: Jelena uči sedmi, Bogdan peti, a Nikola drugi razred. Oni su đaci pešaci, 10 kilometara pešače do škole u Ravnima i nazad. Uglavnom asfaltom, delom i ovim blatnjavim makadamom. Sve troje su dobri đaci, ne žale se na pešačenje. A značilo bi im, kao i drugim đacima pešacima iz sela, ako bi ceo put asfaltirali. Tada bi možda krenula ovuda i autobuska linija (do najbližeg autobusa meštani Vrana sada pešače kilometrima).
Miladin radi kao vatrogasac u Užicu, putuje na posao. Ne smeta mu što živi na selu. Vrane imaju pedesetak kuća, seljani uglavnom gaje malinu i drugo voće, bave se i stočarstvom. Blizu im je čista reka, ima na njoj nekoliko manjih plaža, s tim što u leto posetioci iz grada dolaze na dan, duže u selu ne ostaju. A ima uslova da se ovde razvije seoski turizam.
– Ovo je lep i zdrav kraj, reka privlačna, idealno za ljubitelje odmora u prirodi. Struju i pijaću vodu imamo, kuće su nam uređene, ali nemamo asfalt većim delom puta. Ranije su nam obećavali da će to uraditi, pa dođu i asfaltiraju samo po 200-300 metara. Mi meštani uvek smo snosili trećinu tih troškova – priča nam Miladin.
Uprkos tome u selu ima turističkih iskoraka. Prvi je napravio Dule Damljanović, koji živi u Užicu, a ovde mu je zavičaj. Pored nekadašnje seoske škole u Vranama renovirao je staru porodičnu kuću i u njoj za goste uredio 15 ležajeva, stvorio lepo etno-domaćinstvo. Ali kako turiste dovesti na odmor, kad put nije asfaltiran.
– Nadam se da će država imati sluha da ga uradi jer upravo nam je ona krajem šezdesetih najavila gradnju brane Roge na Rzavu za vodosnabdevanje, nizvodno od našeg sela, obećavši da će nam put zbog toga biti poplavljen. Kad bismo se kasnije obraćali da dotrajali put urade, uvek bi nas pitali zašto da ga popravljamo kad im je u planu da ga poplave. Vremenom planovi su izmenjeni, brana nije napravljena u obližnjim Rogama, već podalje u Svračkovu, tako da je naš put odoleo predviđenom plavljenju. Zato od države očekujemo da sada pokaže razumevanje i asfaltira ga – objašnjava za naš list Damljanović.
S tim što je ovde, dodaje on, stanje drukčije u odnosu na ostala brdska seoska područja koja vape za asfaltom. Sada se žitelji Vrana manje iseljavaju, ko je hteo odavno se odselio. Mladi ljudi u poslednje vreme ovde ostaju, pa im treba stvoriti uslove. A stariji se nadaju da će dočekati da prošetaju asfaltom kroz selo, da ih prašina više ne guši.
Objavila Politika/Autor:B. Pejović
