ОГЛАСНА ТАБЛА
СРБИЈА ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Туга! НАТО је на Торнику 1999. убио Миланка Савића и његове другове отац Радојица: Шетам око куће, а изнад авиони, Бог их убио

Бомбардовање само што је било почело, био је почетак априла, четири сата и десет минута ујутру, бомба огромне разорне снаге, највероватније ракета „томахавк“, погодила је објекат ски-центра у ком су заноћила тројица младића…

Понекад у марту, пред тужну годишњицу, свратим до старог Радојице Савића (88). Кућа му је у шуми, међу огромним боровима изнад села Рибница, а испод Торника. Нађем га обично самог, на зиду слике сина, ког је пре 23 године, ни крива ни дужна, бомбом убио НАТО. Слика сина и на зиду, код улазних врата, изнад слике, у ствари мермерне табле, неколико сасушених цветова. Подају ме ноге још док сам упремасе његове куће, нити знам шта да му кажем, нити шта да га питам, поседимо мало, више ћутимо него што причамо, а шта да му кажем, како да га утешим. И кад га упитам како је, вели „како се мора, не дао бог никоме“…

– Сваке вечери, пре спавања, замолим се богу да не дочекам јутро, да ми узме душу, ваљда ће ми једном услишити молитву – вели ми старац. Радојици кућа празна, Миланка више нема, Миланкова мајка поживела је иза смрти сина још шест година, пресвисла је од туге, за шест година једном се насмејала, умрла мученица. Ни Радојица се никад не насмеје. Ја га нисам видео. Они који су Миланка Савића (24) и двојицу његових пријатеља, Радоја Марјановића (34) и Неђа Урошевића (31), убили мало-мало па се похвале како су у Србији уводили правду, исто као у Либији, Ираку, Сирији, ни речи покајања, ни да зажале за једним јединим невиним животом. – Правда? Која правда? Је ли правда убити тројицу невиних младића, ни кривих ни дужних? Код њих је и нож и погача, па секу како хоће и куда хоће, раде шта хоће. Ја се само надам, уверен сам да ће им бог судити, платиће они кад-тад за ово што су ми учинили, нек не мисле да неће – каже Радојица.

Само сила, моћ, лаж

Помене, то је та, нова, светска правда, правда у којој нема ни правде ни бога, ни права, ни истине, само сила, моћ, лаж… Бомбардовање само што је било почело, био је почетак априла, четири сата и десет минута ујутру, бомба огромне разорне снаге, највероватније ракета „томахавк“, погодила је објекат ски-центра на Торнику у коме су заноћила тројица младића… – Претходне вечери, мој Миланко свратио је у село, узео млеко да прави палачинке, онда је отишао горе у објекат ски-центра, горе се окупило друштво да славе Миланков рођендан. Било је више њих, остали су током ноћи отишли, њих тројица остали – прича Радојица. Те ноћи, вели, ока није склопио, узео га неки немир био, шетао сву ноћ око куће, слушао хук авиона који прелећу Златибор… – Око четири ујутру, био сам пред кућом, пукло је тако јако, синуло, да је на трен читаву Јабланицу, све горе према Торнику обасјало неко светло, као да је свануло… Ја на коња, заноћио је оседлан, све трком, горе узбрдо, код Ђуровића гробља неки стражар, вели ми, срушен објекат код Рибнице… Сав се ја затресем, а опет, надам се, нису ваљда мог Миланка. Потерам коња даље, кад смо пришли горе близу ски-центра, коњ се укопа у земљу, неће напред ни корака да га убијеш, оставим коња, потрчим горе, кад горе, имам шта да видим – први пут ми је Радојица, ономад неки дан, причао како је било оне ноћи.

Спремали му женидбу

Део објекта ски-центра био је намењен и за боравак деце, срећом, 60 кревета у којима су често била смештена деца те ноћи били су празни… – Туго моја, ја горе, оно од ски-центра нема ништа, све до бетонске плоче, до темеља разнето, њих тројицу после смо једва нашли – вели. Остало је забележено да је те ноћи сатима трајало бестијално оргијање НАТО разбојника. У неколико сати гађали су аеродром у Сјеници, војни објекат Катунић на Јадовнику, поштанске и телевизијске релеје на Златибору, војни аеродром на Пониквама… Као пожар, зором се Златибором тог јутра раширила црна вест о смрти тројице младића. Миланково тело, и сам знам, био сам то јутро на Торнику, на згаришту, гледао својим очима, било је у шуми, раскомадано, на 139 метара од бараке у којој су били. Тело другог младића било је на 50 метара од центра експлозије, тело трећег мештани су једва нашли и извукли испод металне и дрвене конструкције разорене бараке. Милана Савића, тада је имао 74 године, зором сам, јутро је било ведро, сунце је грејало, дим и прашина били су се разишли, Миланковог деду, нашао сам на згаришту. Гологлав, сед, са шајкачом у руци, у сукненим панталонама, у опанцима, ходао је, распамећен, око кратера. Кад су нашли тело, пришао је, згрчио се, „није мој унук овако изгледао“, једва је превалио преко уста… Потекле су сузе низ старачке образе, брисао их је рукама, шајкачом, несрећник… И Радојицу сам тог јутра накратко видео на Торнику, замакао је у шуму, где га нико не види, да кука из гласа, да грли борове место сина, да куне себе и своју судбину, не оне злотворе са неба, бог их убио. Пре неку годину ишли смо горе до места на коме су страдали Миланко, Неђо и Радоје. – Те године, на јесен, требало је да ми се жени. Ми се радовали, чекали јесен. Ево, овде су ми га нашли, овде му је била нога, овде глава, мученик мој – причао ми је те године. Јекнуло је тада низ Торник: – Јој, Миланко, јој, црна судбино моја…

Навиру сећања

Ћутимо у кући. Около копни снег. Радојици навиру сећања. – Кад је требало да пође у Шумарску школу у Краљево, одведем га, узеше га наставници за руку, одведоше у учионицу, ја у кафану прекопута, седим, пијем и све плачем, јуче као да је било – прича. – Сву ноћ да седим овде, да ти причам о мом сину, имао бих шта, а не вреди. Да га вратим, не могу, погибе јадник. Волео је ову шуму, село, народ – каже још. И Наду, Неђову сестру, позовем понекад уочи годишњице. Двадесет и три године нејака жена носи на леђима тешку муку, тугу, бори се, не предаје се, а тешко да теже не може бити. Она и Неђо рано остали без родитеља, заједно одрастали, да је среће, помене увек, да су иза Неђа барем деца остала, да њих гледа, да се њима радује, да у њима види свог брата… Има десетак година, крај марта је био, свратио сам и до Станојке, мајке Радоја Марјановића. Нашао сам је саму у кући чији је прозор гледао на Торник. Изнела је на сто чашу воде и слатко, ракију, села на кревет и ћутала. Тек кад сам пошао, на вратима, изговорила је неколико речи о свом сину: – Само ја знам како ми је и нека ме. Имам ћерку, унуке, шта ћу. Онима који су ми убили сина, бог ће платити – рекла ми је.

Потресно Беле, вунене чарапе

– Те се слике не заборављају. Само је тело Радоја Марјановића било цело, на ногама беле вунене чарапе. Који секунд пре удара пројектила позвао га је отац Славко и рекао му: „Сине, бежите, ево авиона, гађају Торник!“ Вероватно није ни стигао да обује ципеле кад је ударила ракета. Двадесетак минута после несреће на место удара стигла је Радојева мајка, кукала је из гласа. Ујутру, кад је свануло, дошао је и Радојица Савић, Миланков отац, питао је „шта је с мојим сином“, ми смо ћутали – причао ми је пре коју годину Милан Ђуровић из Чајетине, који је 1999. године био полицијски инспектор, а ујутру је, одмах после бомбардовања Торника, са колегама Слободаном Пековићем и Милојком Дробњаковићем стигао на увиђај.

(Курир.рс/Фото: З. Шапоњић)

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Они су око нас – препознај и номинуј своје хероје за 2024!

ОГЛАСНА ТАБЛА

Гондола од сутра у редовном режиму рада

ОГЛАСНА ТАБЛА

Нова епизода емисије „У загрљају Златибора“ – Црква брвнара у златиборском селу Јабланица (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Превентивни прегледи 21. априла у Дому здравља у Чајетини

ОГЛАСНА ТАБЛА

Сви локални избори истог дана – 2. јуна!

ОГЛАСНА ТАБЛА

33. седница Скупштине града Ужица

ОГЛАСНА ТАБЛА

Цена масти за три године скочила 160 одсто: Стручњаци откривају у чему је проблем

ОГЛАСНА ТАБЛА

Локална самоуправа гради нову кућу за Николу и Неду (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Смањени проблеми непрописног паркирања на Златибору захваљујући систему „Око соколово“ (видео)

ОГЛАСНА ТАБЛА