Огласна табла
ПРАВОСЛАВЉЕ СРБИЈА ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Традиционална сеча и паљење бадњака

Бадњак, у неким крајевима зван и весељак, грана је дрвета или младо дрво која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сиече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен церовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.

Бадњак се свечано ложи у знак сећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огрејали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је светлост Сунца, обезбеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.

Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за време Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије, војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од посљедње деценије 20. вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посиеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

Уношење и налагање

Увече домаћин или неки други одрасли мушкарац уноси бадњак у кућу; уносилац се зове бадњачар. Ако има више од једног бадњака, најдебљи се сматра главним и уноси се први. Ступајући десном ногом преко прага, бадњачар поздравља укућане: „Добро вече и срећно вам Бадње вече”. Ови му одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао”, или „Добра ти срећа и с тобом заједно до сто година”,  или „Дао Бог добро, срећни и честити”, или слично. Домаћица при томе посипа бадњачара и бадњак житом из сита. У Црној Гори бадњаци се уносе између двие запаљене воштане свеће, које држе жене или их прилепе при десној и левој вратници.

Ушавши у кућу, бадњачар прилази огњишту и налаже бадњак на ватру, при чему га помери мало напред ради напретка у домаћинству равно у односу на први. Бадњак и бадњачицу укрсте на огњишту; понегде засечени дио намажу медом, па мушки укућани љубе бадњак, а женски бадњачицу. У Буковици две дебеле облице полегну једну поред друге, а танку (тројство) ставе паралелно на њих. У Херцеговини у 19. веку био је обичај код породица са великим кућама да своје бадњаке натоваре на три или четири пара волова, које су затим уводили у кућу. Бадњаке би скинули и ставили на огњиште, а волове извели из куће кроз стражња врата.

Непосредно након уношења бадњака, или непосредно прие у неким местима, простре се нарамак сламе по поду. Слама се обично уноси са истим поздравима и посипањем жита као код уношења бадњака. Онај ко је унео сламу простире је имитирајући квоцање квочке: „Кво, кво, кво”, док деца чепркају по њој имитирајући пилиће: „Пију, пију, пију”. У Чечави, на северу Републике Српске, деца затим легну у сламу, зажмуре, па устима одаберу сламку пре него што устану. Сматра се ће оно дете које је одабрало најдужу сламку бити срећно те године.У Рисну је обичај да онај ко простире сламу виче: „Куда слама, туда слава”. Кад се простре, баци се неколико ораха по њој. Трећег дана Божића у рану зору сламу покупе и изнесу из куће. Један сноп може се оставити на неко суво место да би био запаљен на Ђурђевдан ради заштите поља од града.

Википедиа/фото:ОТ

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Инфо-центар Пописа 2022 почео са радом

ОГЛАСНА ТАБЛА

Попис почиње у суботу

ОГЛАСНА ТАБЛА

Обавештење – Пројекције на мултимедијалној фонтани

ОГЛАСНА ТАБЛА

У Србији расте као коров, а најздравији је природни лек на свеету: Лечи срце и смирује живце! Ево како се користи

ОГЛАСНА ТАБЛА

Просечне зараде жена у домаћем ИТ сектору 1.300 евра, мушкараца 1.700

ОГЛАСНА ТАБЛА

У ужичком породилишту рођено седам беба

ОГЛАСНА ТАБЛА

Данас променљиво време, киша местимично

ОГЛАСНА ТАБЛА

Градоначелница обишла радове на реконструкцији градских улица

ОГЛАСНА ТАБЛА

Еколошка флота – Discover Serbia у акцији чишћења реке Лим (ВИДЕО+ФОТО)

ОГЛАСНА ТАБЛА