OГЛАСНА ТАБЛА
СРБИЈА ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Топла реч са усана и трачак наде из очију несуђене професорке: Драгица је најбоља медицинска сестра у Србији, а цео радни век је уз најтеже пацијенте

Струка је рекла своје, и пред њом скинула капу, али Драгица Милчановић се не да отети осећају да је цео њен колектив заслужио признање. Радо би га, као оне вечерње аплаузе са ужичких балкона, у време кад је смрт на њеном радном месту била чешћа појава него уобичајено, поделила са колегама на равне части.

Но, на награди „Душица Спасић“, коју додељује Удружење медицинских сестара-техничара КЦ Србије „Сестринство“, пише само њено име. Сад јој ваља носити и правдати звање најбоље медицинске сестре у Србији. И носи га, правда, као да је приправница, а не ветеранка свог посла. Гледали смо је посвећену, хитру, лаконогу, како облеће око пацијената на Интензивној нези Опште болнице Ужице. Сваком је, осим терапије, принела и топлу реч. А она много, баш много, значи у њеном послу.

Била је крхки девојчурак коме је изгубљена година на факултету распршила адакемске снове кад је пре 36 година обукла бели мантил. Од тада, кад је у шок соби француским кључем одвртала вентил на за главу вишим боцама за кисеоник, све до данас, са изузетком шест месеци проведених на неонатологији, увек је бринула о најтежим пацијентима. Највећи део стажа провела је као сменска сестра.

– Овај посао се не учи само из књига. Битно је искуство, њега стичеш од својих колега. Као што су некада мене учили старији, тако ја сада учим млађе. Мада, нико од садашњих приправника не планира да ради на интензивној нези, кажу рудаски је ово посао, сви „чекају папир“ па да посао потраже на другом одељењу, на мање одговорном радном месту. Не признајем да у здравству такво постоји, али истина је да на се на интензивној нези од јутра до сутра води битка за људске животе – причала нам је Драгица Милчановић.

Неке друге књиге су је давно занимале и није преболела што их је тек допола изучила. Неостварена јој је жеља да постане професор биологије, иако је стигла до треће године Природно-математичког факултета у Крагујевцу.

– Као дете из радничке породице, коју је хранила једна, очева плата, после изгубљене године сам се пребацила на ванредно студирање и запослила се као медицинска сестра. Ипак, посао и студије нису могли једно с другим под руку. Са великим жалом сам дигла руке од факултета, – све у трку говорила је Драгица, забављена пацијентима и графиконима монитора респиратора над њиховим главама.

Јер, није интензивна нега каква јавна служба па да медицинска сестра остави пацијенте, навуче прозорче на шалтер и оде на паузу. У прошлу недељу је стигла да доручкује тек у подне. Небројено пута уопште није ни имала времена да једе, а проводила је по осам, десет сати на послу.

– У доба короне, коју сам прележала и после 15 дана карантина се вратила на посао, уместо два имали смо један слободан дан од изласка из треће смене. На коришћење годишњих одмора нисмо могли ни да помислимо. Падали смо с ногу, кували се испод скафандера, жртвовали се за пацијента. За многе се, на жалост, нисмо изборили, болест је била јача од свих лекова и нашег труда. Имамо 31 респитарор на одељењу и било је дана када су сви били зазузети. Било, не поновило се – каже најбоља медицинска сестра у Србији.

Као чигра се разлетела одељењем. Навикла је на ногама од малена. Кроз целу основну и средњу медицинску била је ђак-пешак, тукла по седам километара од родног Гаја код Севојна до Ужица, у повратку још толико. Касније је пешачила и на посао.

„Приликом одабира смо поштовали критеријуме, те је предложена медицинска сестра свој радни век провела поред болесника негујући га у Јединици интензивне неге, и то 35 година… И поред доста година радног стажа, Драгица и даље стоји на висини задатка, са истим ентузијазмом и вредноћом приступа пацијенту и даје пример свима“, наводи се у Драгичиној кандидатури за награду „Душица Спасић“ коју је срочила Јелена Пантовић, главна медицинска сестра Здравственог центра Ужице.

Њој и Снежани Старчевић, некадашњој главној сестри Интензивне неге ужичке болнице, Драгица Милчановић дугује највећу захвалност што је понела звање најбоље.

Сећања су свежа, не може се пошаст тек тако избити из главе, нарочито не ако јој је свирепој активно сведочила.

– О тежини короне знају само наши пацијенти који су је прегрмели и ми који смо били уз њих. Мени је, да ли зато што сам била млађа и што су услови рада били лошији, теже пало лечење пацијената – војника током рата у Босни. Силне смо рањенике, највише из Вишеграда, збрињавали на нашем одељењу. Те прострелне ране главе, грудног коша, абдомена, удова, не могу се заборавити – наставила је Драгица да обилази пацијенте и упоредо говори о себи и послу.

С тим што је сваку причу на тему која нас занима прекидала при приласку болеснику. Он је пречи, најпречи. Њему се посвети. Некад је реч, она топла људска, оптимистична, лековитија од сваког лека и потребнија од кисеоника. Треба је увек имати српемну, правовремено и из душе изговорена може да спасе живот.

Све личне проблеме, каже Драгица шта саветује млађим колегама, медицинска сестра на интензивној нези мога да остави пред вратима одељења. Њен умор, бриге, бол, пацијента на ивици живота и смрти не занимају, он тражи њену снагу, спретност, знање. Шта он има с тим што адреналин стресе руке медицинској сестри па јој прсти пуни комадића стакла од ампуле коју је у журби отворила да му спасе живот. Реанимације су честе, битне су секунде. Пуно пута деси се да сестре, док лекари не стигну са других интервенција, морају да крену са процедуром око пацијената.

Средовечни мушкарац из Бајине Баште недавно скоро да је био отписан. После губитка шест литара крви и операције абдоминалне анауризме, нико није могао да му гарантује ни пар сати живота. Кад, после неколико дана на интензивној нези на ногама је отишао на одељење.

– Цело особље интензивне неге пацијент доживи, што и јесте тако, као последњу линију одбране њихових живота. И то је, кад га спасеш, најлепши део нашег посла. Најтеже је кад пацијенти умиру, нарочито млади и оне које лично познајемо. Вежемо се за те људе. Спаса им нема, а опет морамо да им пружимо захтевану реч охрабрења. Или с њиховим породицама које чекају у ходнику и надају се преокрету. У нашим очима траже трачак наде за њихове најмилије, а ми им га дамо и када наде више нема – причала нам Драгица Милчановић.

Овога пута подаље од пацијената и у друштву колегиница. Свакој од њих приписала је подједнак део своје награде.

Блиц / Фото: Владимир Лојаница / Рингер

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Успешно завршен први Хуманитарни турнир у малом фудбалу „Ужице за Космет“ (ВИДЕО)

Oglasna Tabla

Потпуни колапс на Гостуну, формирана колона возила дугачка преко 10 километара

Oglasna Tabla

Пуњени еклери као из посластичарнице: Направите најукуснији домаћи колач са кремастим пуњењем

Oglasna Tabla

Појачана контрола брзине кретања возила

Oglasna Tabla

Завршене летње радионице на Дечјем одељењу НБУ

Oglasna Tabla

Ужичанин Виктор Лукић спасао живот Раду кога је ујео стршљен на мотору

Oglasna Tabla

Данас променљиво време, местимично с кишом

Oglasna Tabla

Клинички психолог Влајко Пановић: Ово су најважнији задаци родитеља деце до четврте године

Oglasna Tabla

Биг бенд на Градском тргу

Oglasna Tabla