OГЛАСНА ТАБЛА
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Тарине лекције из света тишине: Шестакиња из Ужица научила знаковни језик да између себе и глувонемих стави знак једнакости


Не дозволи, Тара, говорила је мајка, да ти буде досадно. Зимски распуст је био, хладан и без много снега, пандемија је затворила базен и диктирала своје. Размишљала препаметна девојчица, у чијој ђачкој књижици само суве петице, чиме да се, кад на пливање не може, занима у слободно време.

Није јој дуго требало. Тек је имала 12 лета, али је добро знала да је мера вредности човека познавање језика. Уз енглески и француски, које учи у школи, решила је преко ноћи да спозна још један, не размишљајући да ће јој он, још у раним годинама, дати вишеструко на човечности. А живот је тек пред њом.

Годину дана прође, а ево Таре Сретковић, шестакиње из Ужица, солидно барата знаковним језиком. Сама га је, за сада без потребе да комуницира са неким из света тишине, научила. Толико је њиме добро овладала да може да испрати ТВ емисије намењене гледаоцима без моћи слуха, доста тога и да гестовима говори.

– Знаковни није тежак и лакше се памти од страних језика. Од брзине је битнија тачност сваког знака, јер много је оних који се слично показују а имају различито значење. Још боље бих га знала да на интернету има више материјала за изучавање. Притом, Србија нема стандардизовани знаковни језик, гестови се, зависно од делова земље, другачије користе. Ипак, научила сам да исту реч покажем на више начина. Још увек немам брзину да бих водила захтевнију комуникацију са глувонемим особа, али бих могла све да из разумем – прича нам ученица Основне школе „Душан Јерковић“ из Ужица.

У овом граду постоји школа за слушно оштећену децу „Миодраг В. Матић“. Да није пандемије, Тара би се са њеним полазницима већ упознала, својим знањем их обрадовала, кроз заједничку активност између себе и њих ставила знак једнакости.

Уз све што је одличан и примеран ђак, Тара је дискретни гласоноша да модерно доба, са свим својим новотаријама које намећу „нове вредности“, живот на дугме, скраћенице у комуникацији, није протерало емпатију из детета. Ко би јој ишта замерио и смео да приговори прошле зиме, тих доконих дана, да се посветила чему другом прикладнијем за њен узраст.

– Одавно размишљам о људима које је живот лишио чула говора и слуха, а нимало нису мање вреднији од других. Од малих ногу сам саосећала са њима, хтела да завирим у њихов свет тишине, дам им подршку. Нисам до сада имала прилику да комуницирам са њима, али живот ће ме вероватно довести у ту ситуацију. Њихова срећа да разговарају са неким ко зна њихов језик, да се заинтересовао за н јих, биће и моја срећа – мудра је Тара Сретковић као пчелица.

„Мама, почела сам да учим знаковни језик! Добар део ноћи сам провела тражећи лекције,“ памти Данијела Сретковић, шта јој је ћерка рекла јутро после савета да би нечим требало да употпуни слободно време.

– Осећај поноса који ме је у секунди сустигао, знајући да моје дете радом оствари шта науми, држи ме и дан данас. Тара од малена жели да постне педијатар. Небитно да ли ће бити лекар, или се посветити неком другом позиву, моје дете је на одличном путу да постане добар човек. Срећна сам мајка и од мене ће увек имати подршку – о ћерки ће Данијела Сретковић.

То јутро, кад јој је Тара саопштила како ће трошити зимски распуст, умукла је обузета годрошћу пред ћеркиним објашњењем: „Овај језик није само од знакова. Више је од душе“.

– После тог зимског распуста се прочуло да Тара Сретковић учи знаковни језик. Не могу да кажем да је та вест изненадила нас у школи, јер она нас је на навикла на позитивне ствари, али нас је задивила. Нарочито објашњењем због чега се одлучила на тај корак. Њено знање и интересовање доживели смо као могућност да спојимо лепо и корисно – преноси Мирјана Максимовић, директорка ОШ „Душан Јерковић“.

Школа је покренула пројекат и по Тариној метафоричној идеји га назвала „Укључи светло да те боље чујем“. Под овим насловом Тара сад своје другаре из ВИ-2 учи знаковном језику. Одржано је већ неколико радионица уз подршку школског логопеда.

Од распуста до распуста, за ових годину дана, Тара Сретковић је усадила нова знања из знаковног језика. Довољно да њена давна жеља да постане лекарка више не стоји на чврстим темељима.

– Шта год будем – бавићу се знаковним језиком, а све смелије размишљам да он буде мој животни позив. Као дефектолог, логопед, наставник у школи за слушно оштећену децу. Време ће рећи своје – причала нам девојчица којом се поносе и родитељи и школа.

Извор Блиц/В.Лојаница

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Банке ће морати да врате ценовнике 30 одсто

Oglasna Tabla

Ускоро нови круг програма “Моја прва плата”

Oglasna Tabla

Инфлација у јулу 12,8 одсто, храна скупља за 20,3 одсто

Oglasna Tabla

Следи повећање плата у јавном сектору, војсци чак 25 одсто, а пензионери ће бити посебно задовољни

Oglasna Tabla

Oсетно хладније са пљусковима и грмљавином

Oglasna Tabla

Кромпир у Србији у јуну скупљи 152,6 одсто него пре годину дана, риба 74,4 одсто

Oglasna Tabla

Бензин у Србији појефтинио четири, а дизел два динара

Oglasna Tabla

Према најави РХМЗ локално се очекујe већа количина падавина!

Oglasna Tabla

Србијашуме тврде да им је нејасно због чега су стоваришта пелета празна

Oglasna Tabla