16.2 C
Uzice
новембар 13, 2019
FOTO RAZGLEDNICA ZLATIBORSKE VESTI

Tajna kamene palate iz Mačkata, Zlatibor

Za­vr­šne bor­be za Kaj­mak­ča­lan obi­lo­va­le su neo­če­ki­va­nim pre­o­kre­ti­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­ji su sva­kog ča­sa ne­ko­ga mo­gli od­ve­sti u ka­ta­stro­fu ili oven­ča­ti sla­vom. Obe voj­ske vo­de boj pod ja­kim psihičkim op­te­re­će­njem, za­ve­tom svojih sta­re­ši­na, a samo jed­na ga mo­že is­pu­ni­ti. Bu­ga­ri su do­bi­li na­re­đe­nje da po­lo­ža­je bra­ne do posled­njeg voj­ni­ka, a Sr­bi su za­ve­to­va­ni da ga mo­ra­ju osvo­ji­ti po ce­nu ži­vo­ta. Stre­me jed­nom istom ci­lju, Or­lo­vom gne­zdu – pr­vi da ga od­bra­ne, dru­gi da ga osvoje.

Sa svo­jom pr­vom če­tom dru­gog ba­ta­ljo­na IV pe­ša­dij­skog pu­ka Drin­ske di­vi­zi­je u rovu se na­la­zio i Rat­ko Šo­pa­lo­vić iz Mač­ka­ta. Da po­gle­da­mo šta je mla­dić u svoj dnev­nik za­pi­sao, a šta je zbog skrom­no­sti pre­ću­tao, a dru­gi is­pri­ča­li:

„U no­ći 18/19. sep­tem­bra na vr­hu Kaj­mak­ča­la­na vo­di­mo sa Bu­ga­ri­ma bor­bu pr­sa u prsa, dej­stvu­ju sa­mo ba­jo­ne­ti i bom­be, čas u na­šim, po­tom u bu­gar­skim ro­vo­vi­ma. Tam­na noć, gu­sta ma­gla, ja­ka sne­žna olu­ja i stu­den na vi­si­ni od 2.525 me­ta­ra stvara­ju ogrom­ne pro­ble­me, pro­tiv­nič­ke rat­ni­ke pre­po­zna­je­mo je­di­no po go­vo­ru i šle­mo­vi­ma.

De­sno oko pu­če kao le­de­ni­ca

U po­vre­me­nim sna­žnim ju­ri­ši­ma uspe­va­mo da ih is­te­ra­mo iz ro­vo­va i na­te­ra­mo u bekstvo, ali tek što kre­ne­mo za nji­ma sti­že na­re­đe­nje da go­nje­nje ob­u­sta­vi­mo. Iste no­ći nji­ma sti­go­še ja­ka pojačanja, pa sle­de­ćeg ju­tra kao su­ma­nu­ti kre­nu­še da po­vra­te iz­gu­blje­ne po­lo­ža­je. Na­pa­da­ju u ta­la­si­ma, le­sa za le­som uda­ra na na­še ro­vo­ve. Na­ša va­tra ih do­če­ku­je i oba­ra kao sno­plje. Is­pred sebe imam pun san­duk fran­cu­skih bom­bi ko­je se pa­le kao ši­bi­ce. Ne šte­dim ih, le­te kao da ih auto­ma­ti iz­ba­cu­ju i pra­ve ka­ma­re od mr­tvih Bu­ga­ra.

Kad po­sled­nju iz­va­dih iz san­du­ka i ba­cih uda­ri me pu­šča­no zr­no u obraz, po­za­di jabu­či­ce, i iza­đe na su­prot­noj stra­ni gla­ve. U te­škoj ne­sre­ći, baš ni ma­lo sreće. De­sno oko pu­če kao le­de­ni­ca, kuršum na le­vom pre­se­če nerv i iz gor­nje vilice iz­bi če­ti­ri zu­ba. Le­žim ne­mo­ćan, ni­šta ne vi­dim, bo­lo­vi ne­sno­sni. Mo­ji dru­go­vi pri­tr­ča­še, uka­za­še mi pr­vu po­moć i po­ne­še na no­si­li­ma ka previjalištu.

Me­đu­tim, mo­j i spa­si­o­ci ni­su pre­šli ni sto­ti­ak me­ta­ra, te­ška gra­na­ta nas su­sti­že i ra­ni obo­ji­cu, pod­na­red­ni­ka Ma­ri­ća i ka­pla­ra Ći­ro­vi­ća. Sre­ćom br­zo sti­go­še nosioci ra­nje­ni­ka, pri­hva­ti­še me i od­ne­še u pu­kov­sko pre­vi­ja­li­šte. Do­đo­še lekari, pre­gle­da­še me. Ču­jem da je­dan od njih re­če:
– Ne­moj­te ga ni­šta mu­či­ti, br­zo će on iz­dah­nu­ti!

Osta­li le­ka­ri pre­vi­še mi ra­ne i no­si­o­ci me ubr­zo od­ne­še do en­gle­ske polj­ske bolnice ko­ja be­še sme­šte­na pod ve­li­kim ša­to­ri­ma. Na­kon tri da­na do­ne­kle se psihički smi­rih. Po­mi­rih se sa sta­njem ko­je mi je sud­bi­na do­de­li­la.

Či­ta­vo vre­me hra­brio me Mi­lan Ka­lje­vić iz Bra­ne­ža­ca, moj ze­mljak ko­ji je ra­njen le­žao po­red me­ne. Če­tvr­tog da­na po­se­ti me princ Đor­đe Ka­ra­đor­đe­vić.
Za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj in­ter­ven­ci­ji pre­ne­še me do vo­za ko­ji me od­ve­ze do francuske bol­ni­ce na Zej­tin­li­ku, na pe­ri­fe­ri­ji So­lu­na. Tu je moj opo­ra­vak, zahvalju­ju­ći za­u­zi­ma­nju i bri­zi fran­cu­skih le­ka­ra i se­sta­ra, br­zo na­pre­do­vao”.

Bude se sećanja

Nakon par dana, u pratnji ađutanta, u bolnicu dođoše regent Aleksandar Karađorđević i predsednik vlade Nikola Pašić. Obilaze bolesnike. Prilazeći Ratkovom krevetu lekari ih obaveštavaju da je mladić teško povređen, metak mu je pogodio slepoočnicu i trajno uništio vid. Dirnut tragedijom mladog čoveka, budući kralj sede na krevet, uze ranjenikovu ruku i obrati mu se rečima iskrenog saosećanja:
– Junače, znam da ti je teško, vid si izgubio…
– Jeste, visočanstvo, teško mi je što se više na mogu boriti za kralja i otadžbinu…
Reči iskrenog patriotizma i rodoljublja, izgovorene u trenut­ku lič­ne tra­ge­di­je i pot­pu­no ne­iz­ve­sne bu­duć­no­sti, sve pri­sut­ne dir­nu­še do dna du­še. Na­sta­de ta­jac… Ne­mi po­gle­di sve go­vo­re. Ti­ši­nu preki­da pre­sto­lo­na­sled­nik:
– Ju­na­če, mi ti sve mo­že­mo da­ti, je­di­no ti vid ne mo­že­mo po­vra­ti­ti!

Bu­du­ći kralj obe­ća da će bri­gu o pre­te­škom ra­nje­ni­ku pre­u­ze­ti dr­ža­va, po­sla­će ga u Fran­cu­sku da za­vr­ši spe­ci­jal­ne po­li­tič­ke i oba­ve­štaj­ne ško­le. Pri od­la­sku rukama pri­di­že Rat­ko­vu gla­vu, po­lju­bi je i po­že­le da se oba­ve­zno vi­de u oslobođenoj otadž­bi­ni.

Dr­žav­ni­ci na­pu­sti­še bol­ni­cu, a ra­nje­nik u ma­loj so­bi­ci osta­de sa svo­jom tu­gom i se­strom, ko­ja je da­no­noć­no de­žu­ra­la kraj nje­go­ve po­ste­lje.

Ra­nje­nik po­vre­me­no ču­je po­tmu­le plo­tu­ne to­po­va ko­ji do­pi­ru iz da­lji­ne, to nje­go­vi dru­go­vi kr­če put ka slo­bo­di, ka Sr­bi­ji. Na­ža­lost, vr­ho­ve čem­pre­sa u kru­gu bolnice po­zla­će­ne sun­če­vim zra­ci­ma kasnog sep­tem­bra ni­je vi­deo, ni­ti će ikad više vi­de­ti. Osta­de sam da u ve­či­toj ta­mi raz­mi­šlja o pro­šlo­sti, dr­žav­ni­ci obećaše da će dr­ža­va pre­u­ze­ti bri­gu o bu­duć­no­sti.

Dok le­ži u bo­le­snič­koj po­ste­lji, se­ća­njem na pro­šlost, že­li da bar na tre­nu­tak oda­gna mi­sli o svo­joj zloj sud­bi­ni. Sli­ke iz mla­do­sti sme­nju­ju se kao na filmskoj tra­ci.  One ga vra­ća­ju u sreć­na vre­me­na ka­da mu je naj­ve­ća ra­dost bi­la da se o pra­zni­ci­ma sa pri­ja­te­lji­ma oku­pi na ne­koj grad­skoj za­ba­vi, sla­vi, bi­lo kakvoj svet­ko­vi­ni, ma­da ni­je pro­pu­štao ni va­ša­re i se­oska po­se­la. A on ve­se­ljak i ka­va­ljer, svu­da ra­do vi­đen i po­že­ljan, po­go­to­vo u dru­štvu de­vo­ja­ka.

Bu­de se se­ća­nja na po­če­tak ra­ta sa Tur­ci­ma ka­da je kao pri­pad­nik po­sled­nje od­bra­ ne vo­dio ko­mo­ru do Sje­ni­ce i dru­gih san­džač­kih gra­do­va. U Ve­li­ki rat od­la­zi sa svo­jim dru­go­vi­ma ka­drov­ci­ma. Bor­bu na Kr­sta­cu ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti, do­ne­la mu je pr­vo rat­no od­li­ko­va­nje, Zlat­ni or­den „Mi­loš Obi­lić’. Na Dri­ni je gru­di opet ukra­sio istim or­de­nom, sa­da sre­br­nim. Za­ro­bi­li su ga Austri­jan­ci kod Čač­ka, Bugari na pla­ni­ni Ku­ka­vi­ci, ali za­hva­lju­ju­ći er­skoj do­se­tlji­vo­sti, mu­dro­sti i hrabro­sti oba pu­ta ih je nad­mu­drio i po­be­gao.

Se­ćao se po­sled­njeg su­sre­ta sa ocem Gvo­zde­nom, tre­će­po­ziv­cem Če­tvr­tog pu­ka, prilikom po­vla­če­nja pre­ko Cr­ne Go­re. Na krat­ko su se sa­sta­li u An­dri­je­vi­ci i rasta­li sa že­ljom da se vi­de u oslobođenoj otadž­bi­ni. Rat­ko je još u So­lu­nu doznao tu­žnu vest da im je to bi­lo po­sled­nje vi­đe­nje. Po­što je to­kom od­stu­pa­nja kroz Al­ba­ni­ju bio kon­tu­zo­van, Gvo­zden je upu­ćen u Fran­cu­sku na lečenje. Po­sle oporav­ka, iz lu­ke Tu­lon kre­nuo je la­đom „Ga­li­ja” na So­lun­ski front. Kod ostr­va Sar­di­ni­je tor­pe­do­va­na je i na mor­sko dno od­ne­la 600 fran­cu­skih i 200 srp­skih rat­ni­ka, me­đu ko­ji­ma se na­la­zio i Gvozden.

Br­zo se adap­ti­rao na lo­gor­ske uslo­ve

Po­lo­vi­nom ok­to­bra, za­le­če­nih ra­na, Rat­ko je na­pu­stio so­lun­sku bol­ni­cu i po preporu­ci re­gen­ta sa pra­ti­o­cem oti­šao u Fran­cu­sku. Ob­i­šao je mno­ge gra­do­ve: Pariz, Ni­cu, Li­on, Mar­sej, Bor­do… Ali uviđa da ova tur­ne­ja za nje­ga hendikepiranog ne­ma ni­ka­kvu svr­hu. Pre­la­zi u Afri­ku, obi­la­zi Tu­nis, Al­žir, Maroko i ko­nač­no do­spe­va u sa­ve­znič­ki lo­gor rat­nih in­va­li­da u bli­zi­ni gra­da Alžira.

Br­zo se adap­ti­rao na lo­gor­ske uslo­ve, u nje­mu je na­šao sve što mu je bi­lo potrebno za je­dan mi­ran ži­vot ka­kav je ta­da mo­rao vo­di­ti. Sklo­pio je prijateljstva sa se­bi slič­nim stra­dal­ni­ci­ma ta­ko da mu je i dru­štve­ni ži­vot bio za­ni­mljiv. Do­no­si od­lu­ku da se ne vra­ća u Sr­bi­ju, osta­će tu. Ali jed­nog maj­skog da­na 1919. go­di­ne u lo­gor sti­že francuski admiral Geprat sa pismom regenta Aleksandra kojim ga podseća na dogovor u Solunu i poziva da se odmah vrati u otadžbinu. Ratko menja planove, francuskim razaračem stiće u Dubrovnik, a odatle u pratnji jednog oficira vozom je doputovao u Beograd i smestio u Dom invalida na Vračaru.

Posle nekoliko dana dva ratna druga imala su srdačan susret u Dvoru. Vladar je pono­vio i po­tvr­dio sva obe­ća­ nja da­ta u so­lun­skoj bol­ni­ci. Po­nu­dio je kum­stvo pril­kom Rat­ko­ve že­nid­be, dao diskreci­ono pra­vo ko­jim ga bez na­ja­ve mo­že posetiti. Na re­gen­to­vu in­ter­ven­ci­ju mi­ni­star voj­ske i mor­na­ri­ce, no­vem­bra 1921. iz­da­je mu do­zvo­lu da u Pan­če­vu otvo­ri voj­nič­ku kan­ti­nu. Ka­da je za koman­dan­ta Druge ar­mij­ske obla­sti u Sa­ra­je­vu do­šao đe­ne­ral Kr­sta Smi­lja­nić, do­bi­ja kan­ti­nu u naj­ve­ćem voj­nom lo­go­ru u ze­mlji. Do­veo je bra­ta da mu po­ma­že u po­slo­vi­ma ko­ji su se ve­o­ma uspešno od­vi­ja­li.

Čud­na je sud­bi­na Rat­ka Šo­pa­lo­vi­ća, zla­ti­bor­skog rat­ni­ka, dvo­stru­kog vi­te­za Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde. Na me­stu ra­nja­va­nja bio je jed­nom no­gom u gro­bu, le­ka­ri mu davali ne­ko­li­ko sa­ti ži­vo­ta, on ih deman­tu­je i opo­ra­vlja se. Dok lu­ta Evro­pom muče ga sva­ko­ja­ke mi­sli, ka­kvu će mu po­moć po­nu­di­ti vla­dar. Ako za­boravi? Onda mu se javljaju slike onih sapatnika iz ranijih ratova što sede po ulicama, sa kapom ispred sebe i traže milostinju od prolaznika. U beznađu donosi odluku da ostane u logoru, ali kraljevo pismo donosi preokret u njegovom životu. Kao feniks uzdigao se iz pepela i proživeo dug i uspešan život. Da li je kraljeva pomoć bila dragocena? Da, svakako, ali ne i presudna. Mnogi su u život kreta­li zdra­vi, sa ve­ćom po­mo­ći sa di­plo­ma­ma, ali su pro­pa­da­li. Rat­ko je imao mno­ge oso­bi­ne ko­je su po­se­do­va­li sa­mo uspe­šni lju­di.­­

Medalje za hrabrost

Rat­ko je na mno­gim po­lji­ma svog de­lo­va­nja bio uspe­šan. Do­ka­zao se kao rat­nik, za go­di­nu da­na oki­tio se sa Zlat­nom i Sre­br­nom me­da­ljom za hra­brost „Mi­loš Obi­lić”, to­kom da­ljeg ra­to­va­nja na nje­go­vim gru­di­ma za­si­ja­le su dve naj­vred­ni­je, Zlat­ni i Sre­br­ni or­den Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma, tu su još Or­den Ju­go­slo­ven­ske krune V re­da, Spo­me­ni­ca za rat sa Tur­skom 1912., Spo­me­ni­ca za rat sa Bu­gar­skom 1913. i Al­ban­ska spo­me­ni­ca. Bio je po­ro­di­čan čo­vek, iz tri bra­ka osta­vio je pet si­no­va, sma­trao je da mu je to naj­ve­će bo­gat­stvo. Kad se pr­vi put Rat­ko že­nio, ok­to­bra 1921. godi­ne, kralj je odr­žao obe­ća­nje. Ni­je mo­gao pri­su­stvo­va­ti svadbi zbog odlaska na sahranu grčkog prestolonaslednika, ali ga je zastupao užički političar Miša Trifunović.

Poslovi u Pančevu, pogotovo u Sarajevu donosili su veliki profit što najbolje govori palata kojom je ukrasio centar Mačkata. Na ovaj izvanredni objekat, kakav se u to vreme nije mogao videti u čitavom kraju, potrošio je mnogo novca i vremena. Najbolji imotski majstori gra­di­li su ga de­set go­di­na od kle­sa­nog ka­me­na sa tri tor­nja na kro­vu. O zla­ti­bor­skom Lu­ju Lo­vri­ću re­ci­mo i ovo. Lju­di sa ova­ko te­škim fi­zič­kim hen­di­ke­pom obič­no se po­vla­če u se­be, iz­be­ga­va­ju dru­štvo, naj­bo­lje se ose­ća­ju u sa­mo­ći zbog ose­ća­ja in­fe­ri­or­no­sti. Rat­ko je bio su­šta su­prot­nost, uži­vao je da lju­de oku­plja oko se­be, da stva­ra pri­ja­te­lje. Po­red ku­ma Alek­san­dra, pri­ja­te­lji su mu bi­li broj­ni vi­so­ki dr­žav­ni­ci i po­li­ti­ča­ri: princ Đor­đe Ka­ra­đor­đe­vić, Mi­lan Sto­ja­di­no­vić, Pe­tar Živ­ko­vić, Lju­ba Da­vi­do­vić, Mi­ša Trifuno­vić, Aco Stoja­no­vić, đe­ne­ra­li Kr­sta Smi­lja­nić, Ste­van Ha­džić, Lju­bo­mir Ma­rić…

Dvo­stru­ki no­si­lac naj­ve­ćeg rat­nog od­li­ko­va­nja Rat­ko Šo­pa­lo­vić ro­đen je 1893. godine, u po­ro­di­ci ze­mljo­rad­ni­ka Gvo­zde­na i Mi­le­ni­je, a umro 1969. go­di­ne i sahranjen u Mač­ka­tu.

Pi­še: Mi­li­sav R. Đe­nić

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Kada će malina iz Arilja postati kao vino iz Francuske

Oglasna Tabla

MR Zorica Milosavljević zastupljena u „Leksikonu stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju“

Oglasna Tabla

Izgradnja i popravka seoskih puteva u završnoj fazi

Oglasna Tabla

Poznat spisak polovnih automobila koje nećemo moći više da uvozimo: Srbi ostaju bez omiljenih vozila

Oglasna Tabla

Šansa za đake da se prijave do kraja novembra petnica otvara vrata za 2.000 najdarovitijih srednjoškolaca

Oglasna Tabla

(VIDEO) Evo kako su uhapšeni radnici Prvog partizana i državljanin Severne Makedonije

Oglasna Tabla

I danas toplo i vetrovito, moguć olujni vetar

Oglasna Tabla

Za napad na izvršitelja do 12 godina zatvora

Oglasna Tabla

Čudotvorni izvor kod Bajine Bašte: ovom vodom lečili su šugu u aziji, a po spas dolaze I nerotkinje! Zovu ga još I ljubavni izvor, evo I zašto

Oglasna Tabla