18.3 C
Uzice
новембар 12, 2019
FOTO RAZGLEDNICA ZANIMLJIVOSTI

Tajna istorija Titovog Užica

Novi talas na reci Đetinji, vol. 4 – Vladimir Davidović

Teško je posle 30 i više godina napraviti tačno prisećanje na relativno malu scenu, a da to prisećanje bude zabavnije makar od jelovnika u „Trumanu“. Standardna priča, vojska-fakultet rasturila je i, uslovno govoreći, drugu generaciju užičkih novotalasnih entuzijasta. Ona druga scena, ozbiljno naložena na zadružni hard rok, bila je nešto otpornija, a iz nje su kasnije regrutovani i mnogi kafanski muzičari. Nivo antagonizma između ovih scena, između pobornika ova dva suprotstavljena prava u rok muzici je u ono vreme takođe bio prilično visok, i tu nije pomagala ni obaveza da se na redovnim gitarijadama moraju svirati – partizanske pesme, bilo da ste pankeri ili hard rok hipici.

Jedne takve prilike, na nekoj od mnogobrojnih gitarijada u organizaciji lokalnog SKOJ-a (tačnije SSOJ-a) grupica hard rokera kao deo svoje radne obaveze odsvira ruski partizanski hit „Što to huči Sutjeska“. Iako u nameri i sklonostima hard rok, ovu partizansku pesmu otpevalui su u rege aranžmanu. Celu tu, da izvinete rusku salatu od tema i stilova prokomentarisao je mnogo godina kasnije Zoran Filipović, bivši pevač grupe Gangrena rečima: „od ovoga se Sava Kovačević okreće u grobu ovako (tu je šakom načinio kružni pokret, kao da uključuje veš mašinu ili pojačava radio) a Bob Marli ovako (pa drugom šakom načinio kružni pokret u suprotnom smeru).

Sredinom, ili već drugom polovinom osamdesetih na ovoj, kako bi je danas nazvali „nezavisnoj“, „alternativnoj“ strani scene, 85-’86 pojavljuje se „The Bagra“ u sastavu Zoran Radibratović – Kizo, gitara (kasnije „Koherentni Konji“), Aleksandar Kovačević – Aco Kovač, (kasnije „Lude žene“), vokal i bas, Željko Andrić – Pepi, gitara (takođe kasnije „Koherentni Konji“, pa još kasnije „Arhivska zabava“) i Saša Ljubičić – Pukša, bubnjevi. Ovo je već bilo nešto ozbiljnije, i svirački i autorski. Grupa je nastupala na nekoliko lokalnih „Rok izloga“, gitarijada, ili kako se već zvalo to sve. „The Bagra“ je imala mahom autorski repertoar, na tragu „Ramonsa“ ili „Bazkoksa“, prašteće gitare i melodične pesme. Taj zvuk je mnogo kasnije nazvan pop-pank. Tekstovi su im bili često crnohumorni. Jedina pesma koje se sećam (zbog beskrajnog ponavljanja dotičnog imena tokom pesme ) je „Lili“. Sećam se da je Kizo znak na glavi svoje „Melodija Mengeš“ gitare prepravio u „Fender Stratoflaster“.

Aco Kovač se tih godina zaklinjao da će kad-tad snimiti i objaviti pozamašni repertoar „The Bagre“, ali koliko znam, do danas se nije desilo. 
A malo kasnije su se pojavile i „Barakude“. Za mene, za navijača i pristalicu takvog muzičkog izraza to je bio šok – pozitivan, naravno. U to vreme jedva punoletni klinci, Duško Cicvarić (gitara), Zoran Đukić (bubnjevi), Goran Mitrašinović – Miči (bas) i Mihajlo Majstorović – vokal, imali su repertoar isključivo od obrada „Ramonsa“. Međutim, toliko energije u izvođenju niko u Užicu nije zapamtio pre, a slabo i posle toga. Ova četvorica mnogo kasnije formiraće „Lude žene“, sa mnogo više iskustva i sviračke veštine, ali sa nešto manje one tinejdžerske eksplozivne energije.

„Barakude“ su, osim što su repertoarski doneli veliko osveženje, u ono vreme bili najbliže rok bendu u značenju koje su te reči imale sa one strane gvozdene zavese. Na malobrojnim nastupima i mnogobrojnim žurkama pratile su ih zaljubljene tinejdžerke, tako reći „grupi“ devojke, a čuveni slogan Jana Djurija, „seks, droge i rokenrol“ živeli su u sirotinjskoj verziji provincijske varoši u zemlji propadajućeg socijalizma (rakija, ananas i maloletnice). Danas pedesetogodišnjaci, „Barakude“ su bili i ostali previše džentlmeni da bi se glasno izjasnili o prvom delu Djurijevog slogana. Ako vatre i nije bilo, dima sigurno jeste, što se možda najviše odražava u proširenom nadimku gitariste D. Cicvarića – „Pelikan rock’n’roll-a“, kako se jednom prilikom sam prozvao.

Od droga, deci socijalizma na raspolaganju su bili duvan, jeftina vina i žestina iz lokalnih samoposluga, a hrabriji i skloniji psihoaktivnim avanturama nisu bežali ni od sintelana. Što se „rokenrola“, trećeg dela slogana tiče, „Barakudama“ bar toga nije nedostajalo, ni u nameri ni u realizaciji, iako se i ta priča privremeno završila onako kako ova počinje „vojska-fakultet-samoupravljanje“.


U nastavku, priča postaje vrlo lična. Siniša Jovanović-Sićo i ja gledamo poslednji nastup „Barakuda“ pred njihov odlazak u JNA i ostajemo zabezeknuti. Da li baš tada ili malo ranije, odlučujemo da i mi pokrenemo rok grupu. Ubrzo nam se pridružuje Saša Aćimović – Fiola na basu. Audicija za basistu je izgledala otprilike ovako: „Fiki, da ti neko da bas gitaru, kako bi je držao?“ Sale pokazuje rukama, i osvaja maksimalan broj poena za tačan odgovor. Na drugo pitanje: „Koliko žica ima bas?“, maši samo za jedan i biva primljen u, kako će se kasnije ispostaviti, ne sasvim beznadežan bend. Do imena smo došli jako brzo. Svesni da smo, blago rečeno, loši svirači, posle kraće rasprave u kafani hotela „Palas“ bendu dajemo ime „Napolje“, e da bi publika i kada je protiv nas u stvari skandirala ime benda. Nisam više siguran da li je ime smislio Fiola ili kum mu, Novak Đ., ali jesam siguran da za kumstvo nisu dobili ni peškir ni košulju.

Od „Barakuda“ koji su se raspršili po kasarnama širom SFRJ pozajmljujemo bubnjara, Đuku. Prvi nastup u „Disku“ („Rupi“) na nekom masovnom koncertu, sviramo šest, s mukom navežbanih pesama, jednom pa još jednom, razvukavši tako nastup na skoro 15 minuta. Pri kraju druge runde (bez namere da napravim boksersku pošalicu) šutnem neku nesrećnicu i izbijem joj cigaretu iz ruke. I opet mi, kao i nekih 6-7 godina ranije, celo hipi Užice zajaši za vrat, opet svi ‘oće da me tuku, kao da nikad nisu čuli za „mir, ljubav, sreću“ i druge hipičke pošalice.

Sićo je tu, valjda, shvatio da Fiola i ja nismo sjajan rokenrol materijal, te se malo kasnije pridružio novoosnovanim Koherentnim konjima, a možda je, ne sećam se sada, čak i učestvovao u osnivanju. Đuka je verovatno ukapirao da pored nas dvojice izgleda kao ozbiljan zavodnik, pa je ostao na brojnom stanju „Napolja“ sve do kraja, narednih 10-ak meseci. Od drugih značajnih nastupa „Napolja“ izdvojio bih onaj u Bajinoj Bašti, gde nas je kao pevač pomogao A. Kovačević, već pomenut kao basista i pevač u „The Bagra“.

Uz „Napolje“ su u B. Bašti nastupili i „Koherentni Konji“, ali i „Tina“, punokrvni predstavnici zadružnog hard roka, vrlo spretni svirači, ali sabotiralo ih je što je tržište već bilo zasićeno raznim „Osmim putnicima“ i „Crnim udovicama“, bendovima sličnog stila alo sa nešto boljom medijskom i logističkom podrškom. Koherentni konji su još uvek bili u fazi kada su izazivali više zabezeknutost nego podršku, kada su pokazivali više entuzijazma nego sviračke veštine, kada se još nije znalo u šta će izrasti kroz samo koju godinu, ali o tome kasnije.

Uopšte uzevši, dobar nastup „Napolja“ obeležilo je par pehova. Đuku, naviklog na užički smog, toliko je iznenadio sav onaj kiseonik gornjeg Podrinja da je jedva uspeo da odsedi na bubnjarskoj stolici i odsvira ceo nastup. Sale Fiola je u svom tom haosu odradio svoj deo posla hladnokrvnije nego Bil Vajman, dakle čvrsto i tačno. Jedino je na trenutak pobrkao redosled numera, pa je dobrih pola minuta svirao pogrešnu pesmu – Đuka, Kovač i ja smo svirali „Don’t Go“ od Ramonsa, a Sale je basovao „Bandiera Rossa”; kasnije je, mora s epriznati , izdominirao u setu naših autorskih pesama, koje su stekle gotovo pa hit-status: „Đubretarski kamion“, „Kupleraj“ i „Nena“.

Osim ovog, „Napolje“ se pojavilo i na „Centrali“ gde smo nastupali kao trojka (Fiola, Đuka i moja malenkost), a poslednji nastup te godine i u karijeri uopšte, imali smo na Trgu, povodom 24. septembra. 

Tu, na Trgu, 24. Septembra ’88., sviraju „Piloti“, Marina Perazić, KV Family („KV“ od „konjak-vonjak“, ne od „Kraljevo“), „Napolje“, te opet sve jači i ubedljiviji Koherentni konji… U publici nekih 4-5000 ljudi, žena i dece. Možda je baš ovo odgovor na pitanje zašto je to bio i poslednji nastup „Napolja“; u jednom trenutku, Sale Fiola je spazio omalenog Kikija iz Pilota u društvu Marine Perazić i prokomentarisao: „ovaj voda lošije ribe od mene“, i sasvim ispravno zaključio da mu sviračina neće doneti nikakvu materijalnu ni emotivno-erotsku dobit, te je ubrzo potom karijeru rok basiste zamenio mnogo glamuroznijom karijerom prodavca autodelova. Imao je, i tada i danas, previše obraza („integriteta“, za učenu publiku) da bi poput pomenutog Kikija iz Pilota počeo da se valja u glibu tada tek nastajućeg turbo folka. Na toj svirci probali smo neke kadrovske izmene, te je na bubnjevima bila Jelena Mitrašinović (sestra ranije pomenutog Mičija), ali je to što smo tu odsvirali i otpevali bila labudova pesma grupe „Napolje“.

Mnogo godina kasnije, kada sam priču o ovom delu novotalasne scene ispričao za „Užičku nedelju“, uočio sam poveliku dozu pristrasnosti i samopromocije, čak i hvalisanja. Uredniku „Nedelje“ sam se, post festum, gotovo izvinio rečima – „ispade da smo Fiola i ja bili jedini pankeri u Užicu“. Odgovor koji sam dobio dodatno mi je naglasio kolike razlike u percepciji panka i novog talasa postoje. Toni je, naime, rekao, „pa tako mu nekako i jeste. Ti živiš u Londonu, Fiola nema posao, u proseku ste panker“.

Izvor: minutdodvanaest.rs

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Luka i Elena osvojili 5 medalja za Užice

Oglasna Tabla

„Lorencačo“ najbolja predstava 24. Jugoslovenskog pozorišnog festivala

Oglasna Tabla

Predavanje u Užicu: Eminentni stručnjaci na temu derivacionih mini hidroelektrana

Oglasna Tabla

Predavanje „Cenzura u bibliotekarstvu i izdavaštvu“ u Narodnoj biblioteci Užice

Oglasna Tabla

Albanski špijun uzeo avans od 30 hiljada evra za dokumentaciju o mašini za pravljenje municije: Vojni projekat trebalo da završi u Makedoniji, Kataru i BiH!

Oglasna Tabla

Vremenska prognoza za 12. novembar (utorak)

Oglasna Tabla

Tetke dobile status trećeg roditelja

Oglasna Tabla

Aleksandar Gajšek u Užicu na tribini “ Traganje za smislom“

Oglasna Tabla

Znate li ko su vam bili preci? Evo zašto je to važno!

Oglasna Tabla