После 40 година функционисања, у Ужицу је затворена Служба медицине рада, која је до сада обављала делатности из области медицине рада и пружања услуга изабраног лекара, уз сву потребну функционалну дијагностику и у потпуно опремљеним, наменским просторијама. Четворо лекара специјалиста, који су радили и пружали услуге за око 7.000 пацијената Града Ужица и околине, уз додатно учешће у раду Цовид амбуланте, су прислино распоређени на позиције лекара опште праксе у Дому здравља. У свим осталим градовима и општинама широм региона и Србије, нађена су решења и модели да Службе медицине рада наставе да функционишу, сем у Ужицу.
Зато питамо локалну самоуправу и градоначелницу Града Ужица др Јелену Раковић Радивојевић, како су смели то да допусте, по цену и сопствених оставки и коме они полажу рачуне, већ одлазећем Министру Лоначару, партијским пријатељима, власницима локалних приватних ординација и клиника или грађанима Ужица?
Гашењем Службе и приливом нових пацијената је додатно оптерећен Дом здравља, где на тридесет лекара долази преко 40.000 пацијената. Сама зграда Дома здравља, прављена пре више од 50 година, постала је одавно неадекватан и мали простор, с горућим проблемом недостатка опреме и с уским ходницима, који су у ствари и чекаонице, за један град од 80.000 становника.
И незадовољни су сви и сви су жтрве, прво пацијенти, који се ионако жале да зову данима да закажу преглед, чекају га месецима и онда још сатима да дођу на ред, у гужви и у пренатрпаним ходницима. Сада им је адекватна здравствена заштита додатно ускраћена, јер ако неће да плате специјалистички преглед у приватним ординацијама, упућују се у Службу медицине рада у Пожегу или у Бајину Башту. Значи, драги грађани, ако нећете да платите, правац на аутобуску станицу.
Незадовољни су и малобројни лекари, на које спада хиљаде и хиљаде пацијената, безразложна администрација и који не раде свој посао за који су завршили специјализације и стицали вишедеценијску праксу, као и медицинске сестре преоптерећене заказаним и незаказаним пацијентима, картотеком, давањем терапија и превијањима, тако да и не стижу да се јаве на телефон и одговоре потребама пацијената.
И то све у време цовид епидемије и поновног повећања броја заражених, систем се доводи до распада, док се грађанима отежава приступ основном људском праву – праву на адекватну здравствену заштиту.
ГрО ССП Ужице
