OГЛАСНА ТАБЛА
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Српски ударник Радован: Е мој докторе, и машина стане, ја не могу, имам посла, немам ја кад да се одмарам

Радован Илић (68) из села Татинац изнад Ужица одавно је заслужио орден рада са златним или сребрним зрацима, златном огрлицом, или, како то већ иде, а то што га већ није добио није Радованов, него проблем државе, која у села залази само ради пореза, мање кад би требало да препозна или нађе неког крвавог радника – ударника.

Има томе већ три недеље, Радован је, прича, шест дана заредом од зоре па до ноћи плевио малињак, чупао заперке, седму ноћ десна рука и десна шака, прсти, укочили су се од напора, Радован је помислио да ће до јутра да се шлогира. Помислио само – куку, како да се разболим, а малине нисам оплевио.

– Ујутру, код доктора, изгрдио ме као ретко ко. Питао ме, кад сам рекао да сам шест дана непрекидно плевио малињак, без одмора, да ли сам нормалан… Каже ми, рука ти се укочила само од напора, од рада, треба се одморити, и машина се поквари, стане – прича Радован.

Нема одмора

– А ја му кажем, е мој докторе, и машина стане, ја не могу, имам посла, немам ја кад да се одмарам – додаје.

Радовану је доктор тог дана ставио гипс на руку, наредио строго мировање, Радован, кад је стигао кући, одмах скинуо гипс па у малињак…

– А шта ћу, морао сам да радим, ако не урадим данас, кад ћу, зар да пустим да ми малињак зарасте у коров – пита Радован.

Прекјуче, затекао сам га, помаже комшији да покосе ливаду, претходно Радован ваздан прскао малињак, а малињак огроман, читав хектар. Ко није обрађивао десет или 15 ари малине, тај не зна која је мука радити читав хектар. Окопавати, везивати, прскати, плевити, чупати заперке, брати… Гипс оставио код куће да се не прља, па ће га вратити кад пође код доктора.

– Посла у малињаку од фебруара до фебруара, ама, сваки боговетни дан – каже Радован.

Годинама већ, често ме пут овим или оним разлогом нанесе поред Радованове куће. Да сам га за то година и један једини пут затекао, видео како седи, одмара се, дангуби, ама баш ниједном. У пет ујутру, у подне кад сунце припекне, по подне, кад је време ручку, увече кад се први мрак навлачи, једном чак видео сам га да нешто петља по малињаку и по месечини…

– Да ли се икад одмара…

И Радованове комшије на Татинцу ово ће свакоме потврдити. Нађе себи Радован посла и на празник. Ако ништа друго, ако не ваља бавити се тежим физичким радовима, онда нешто друго, да обиђе имање, испланира шта ће и како радити сутра…

– Нема мени веће болести него дангубе. Јок вала. И у ноћ се пробудим, па мислим куда ћу сутра пре, како да организујем посао, да се не губи време. Рачунам, ако не завршим посао данас, сутра ће бити касно, сутра ме чекају друге обавезе – вели Радован.

А тек та срећа, та радост, кад Радован застане у свом малињаку па погледа редове, а они затегнути, малина исцветала, зру плодови, за који дан креће берба… То треба видети. Само, кад покаже испуцале шаке, и на њима понекад и крваве жуљеве, онда човеку и није баш до радости.

– Па, само је погледај каква је, очима да је иштетиш – каже.

Цео дан на њиви

Кад се приближи време бербе, Радован ноћима не склапа очи. Кад је ноћ мирна, чека зору, тек се сунце назре од истока, већ је на ногама да припреми све за бераче, да сам почне бербу, да дочека прве зраке у свом малињаку док су листови и плодови још мокри од росе а магле се извлаче из долина. Кад се спрема олуја, онда Радован још мање спава, по читаву ноћ се преврће, боји се невремена… Зрела малина, грехота да страда од невремена.

– А најлепше је кад ноћу удари киша, плаха, мајска, па пада по сву ноћ… Изађем на прозор па гледам, радујем се, имам ја у малињаку систем за заливање, али ништа без божјег заливања… Онда наиђе неколико лепих дана па поново киша, а у мени игра срце од радости, па се прекрстим, захвалим богу, замолим за мирну годину… – расприча се Радован.

Осигурао је он малину, вели, али они из осигуравајућих друштава ретко кад хоће да виде праву штету кад се деси, шта они знају колико је Радован дана и ноћи оставио у малињаку. Највећа секирација је кад у јеку бербе заређа по неколико кишних дана, кад киша не прекида а малина почне да труне, да се баца, да целогодишњи рад, мука, остану без вајде.

– Кажу ми људи – па шта ћеш, деси се штета, град, кишовита година, труне малина, не можеш ту ништа, божје давање, и у праву су, али није човек брав, уложиш, радиш, трчиш, дан и ноћ бдиш над родом, а кад пропадне, не можеш да се не секираш – вели.

Супруга Славица, од Пожаревца родом, с Радованом је 47 година у браку. Каже, тешко га је пратити, држати корак с њим.

– По пола ноћи он смишља шта ће и како сутра, да случајно негде не одангуби. Кад нешто замисли, то мора бити створено, па – главом кроз зид – главом кроз зид. Поваздан он трчи од једног малињака до другог, кад није у малинама, ето га струже, цепа дрва, оде у шуму, коси, чисти шталу или свињац, углавном, нема код њега дангубе – каже Славица.

За 47 година она и Радован од кућице од блата створили су породицу, изродили сина, ћерку, стигли и унуци, направили две куће, прво мању, па онда и једну већу, па шупе, шталу, сенике, дрвљанике, базене за воду за заливање малине… Читаво мало насеље на Татинцу. У његов малињак годинама већ долазе Немци, Французи, ове године чека неке Холанђане, да виде како изгледа угледни домаћин и малињак у коме је све – под конац.

– У великој смо сиротињи браћа и ја одрасли, отац и мајка сиромашни, мајка носила млеко по кућама… Од тога смо живели. Кад сам имао седам година, морао сам код газде у службу, остао тамо 11 година, од газде отишао у војску, ту се научио да радим, друге није било – прича Радован.

Радост у малињаку

Његова прича за данашње време неуобичајена, несвакидашња. Зна он, свестан је да су у данашње време много више на цени нерадници, дангубе, преваранти, лопови, старлете, продавци магле, њих у новинама више цене и чешће им објављују слике, а опет, вели, не планира да се мења. Штавише, и син и ћерка научили од њега и мајке да раде, па данас обоје личе на њега, и унучад су на истом путу.

– Једнога се само плашим… Тог дана, кад више не будем могао да радим… Како да седим, да гледам око себе, а да ништа не привредим, да се не дохватим каквог посла… Не знам како ће то изгледати, као ватре се тога бојим – повери ми се Радован.

И још каже:

– Не верујем ја да може доћи тај дан а да се ја не радујем мајској киши, да не стрепим од грмљавине, од града… Да не уђем у малињак да се радујем, да запевам док копам или плевим, или берем малине, а оне црвене, набрекле, тешке, слатке, лепе се за прсте…

Курир.рс/Зоран Шапоњић / Фото: Курир.рс/Зоран Шапоњић

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Затворска казна за алкохолног рекордера: Возио са 5,49 промила алкохола у крви, у ауту било троје деце

ОГЛАСНА ТАБЛА

Одржане радионице „Злакуско лончарство“ у Музеју „Старо село“

ОГЛАСНА ТАБЛА

Одбојка: Златибор почео припреме, Тијана Малешевић са млађим категоријама

ОГЛАСНА ТАБЛА

Министарство унутрашњих послова: Апел грађанима да не спаљују траву и ниско растиње на отвореном простору

ОГЛАСНА ТАБЛА

Данас сунчано и веома топло, до 37 степени

ОГЛАСНА ТАБЛА

ПИО фонд остао без великог броја пензионера

ОГЛАСНА ТАБЛА

Миленка из Нове Вароши још увек нема, нестао пре 20 дана породица трага за њим

ОГЛАСНА ТАБЛА

Тиодоровић: Разматрамо одлагање школске године и опцију да се одељења са 30 ученика деле

ОГЛАСНА ТАБЛА

Буктиња прогутала Фиат Пунто: Запалило се возило испред зграде у Ужицу

ОГЛАСНА ТАБЛА