Vlada Srbije nije produžila Uredbu o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna „Tipa 500” koja je određivala maksimalnu cenu vekne od 46 dinara. Tako je juče prestala da važi odluka doneta još 2010. godine, zbog koje je Evropska komisija često imala primedbe jer je to bilo administrativno regulisanje cene nekog proizvoda. Kako je za „Politiku” izjavio Rasim Ljajić, ministar trgovine, ne očekuje povećanje cene hleba, jer i danas u prodavnicama ima hleba koji se prodaje za 30 ili 40 dinara po vekni.
– Ukoliko ovo proizvođači iskoriste ili dođe do bilo kakvih poremećaja na tržištu, spremni smo da uredbu vratimo – izjavio je Ljajić.
Građani Srbije u ishrani i dalje pretežno koriste beli hleb. Za ovom veknom poseže čak 60 odsto kupaca, i to najviše onih iz Šumadije i zapadne Srbije, muškarci i osobe s nižim obrazovanjem.
Integralni hleb konzumira tek 8,2 odsto anketiranih odraslih i samo 3,5 odsto dece, pokazalo je istraživanje o navikama u ishrani građana sprovedenog prošle godine. Prema ovom istraživanju, zdravije žitarice češće biraju žene koje žive u gradovima, višeg i visokog obrazovanja, kao i stanovnici Beograda i oni koji najviše zarađuju. Udruženje „Žitounija” bilo je jedan od inicijatora ukidanja ove mere za koju, kako su rekli, više nije postojala ekonomska opravdanost.
Zdravko Šajatović, predsednik ovog udruženja, ne očekuje da može da dođe do poremećaja na tržištu jer je u Srbiji, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, registrovano 3.000 proizvođača hleba. Koliko njih realno košta vekna belog hleba? On kaže da je učešće brašna u proizvodnji belog hleba svega 30 odsto što za pekare u ovom trenutku znači trošak od devet dinara. Ostali izdaci su energija, aditivi, radna snaga, transport…
– Konkurencija je velika među proizvođačima. Imamo informacije sa terena da se vekna iz industrijskih pogona, u nekim gradovima Srbije, prodaje i za 22 ili 27 dinara. Jasno je da tu nema zarade. Ako je i ima, ona je skromna. Pekari to nadomešćuju kroz cene specijalnih vrsta hlebova i peciva koje nisu bile pod kontrolom – kaže Šajatović. Još neki od razloga zbog kojih hleb ne bi trebalo da poskupi su dovoljne količine pšenica i brašna na domaćem tržištu.
Pšenica je rekordno rodila i bez obzira na nešto slabiji kvalitet ima je dosta i za domaće potreba i za izvoz. Ista situacija je, dodaje, i sa brašnom. On naglašava da zakon o trgovini propisuje da se privremene mere mogu donositi samo kada postoji ozbiljan poremećaj na tržištu.
– To sada nije slučaj. Te 2010. godine uvođenje mere bilo je opravdano jer je zaista pretila opasnost da cena vekne dostigne 50 dinara. Zato se država i odlučila da cenu belog hleba propiše na 46 dinara i ograniči ukupnu maksimalnu maržu na 8,1 odsto u odnosu na proizvođačku cenu – kaže Šajatović.
Prema Uredbi o socijalnom hlebu, koja je poslednji put, pre ukidanja, objavljena u avgustu prošle godine, navedeno je da je proizvođačka cena hleba 38,68 dinara po vekni. Proizvođači su bili u obavezi da proizvedu i stave u promet najmanje 30 odsto belog hleba u odnosu na ukupnu dnevnu proizvodnju.
Naš sagovornik naglašava da je ovakvo ograničavanje bilo apsurdno jer je bilo proizvođača koji su imali veću potražnju za polubelim hlebom koji je nutritivno zdraviji, a pritom država nije propisala njegovo učešće u proizvodnji.
– Naše mišljenje je da hleb ne treba proglasiti za socijalnu kategoriju. Ako i jeste za deo stanovništva onda mere treba da donosi resorno ministarstvo, koje se bavi socijalnom zaštitom a ne da, kao do sada, sve ide na teret privrede – kaže on. Predstavnik „Žitounije” ističe da nijedna od država u okruženju ne ograničava cenu hleba koji je, po njihovim informacijama, najjeftiniji u Srbiji i Makedoniji. U Hrvatskoj je dvostruko skuplji a u Sloveniji čak četiri puta.
Izvor: Politika
