OGLASNA TABLA – INFO
FOTO RAZGLEDNICA ZANIMLJIVOSTI

Ršumović: „Šta nam sve deca gledaju na privatovizijama, još i dobro prolazimo!“

Beznadežni roditelji prenose tu beznadežnost na decu. Raste nam beznadežna omladina, koja spas traži u drugim zemljama, kaže književnik Ljubivoje Ršumović, uz čije stvaralaštvo su odrastale generacije. Kako to biva sa velikima, njegova poezija, proza i scenariji za decu su i danas za one koji se bez obzira na krštenicu…

Beznadežni roditelji prenose tu beznadežnost na decu. Raste nam beznadežna omladina, koja spas traži u drugim zemljama, kaže književnik Ljubivoje Ršumović, uz čije stvaralaštvo su odrastale generacije.

Kako to biva sa velikima, njegova poezija, proza i scenariji za decu su i danas za one koji se bez obzira na krštenicu sećaju da su bili deca. Mudro, kako on već ume, iznedrio je opus koji se najbolje čita u više očiju i ruku, odnosno koji tka nepokidive niti između velikih i malih ljudi.

Upitan hoće li nam otkriti delić onoga što je odabrao iz svog opusa u knjizi pesama i priča za klince i klinceze, kaže:

– Nadam se da ta knjižica neće imati takav nakaradan naslov u kome se pominju klinci i klinceze!

Jer?

– Razmišljam kako bi se odrasli osećali da ih deca počnu zvati dripci i dripceze? Klinci su ekseri kojima se potkivaju zimske ploče na konjska i volovska kopita. Klinac, takođe, ima često pogrdno, vulgarno značenje, i neukusno je tako nazivati decu. Od mene je zatraženo da napravim jedan izbor pesama i priča iz knjiga koje objavljuje „Laguna“. To nisu moje najbolje pesme i priče, ali sam se trudio da, svakako, budu zanimljive mladim ljudima (tako je, recimo usput, Konfučije nazivao decu!). A delić tog izbora, koji jeste nešto novo i „za otkrivanje“, uzeo sam iz knjige Fazoni i fore, koja izlazi za Sajam, lepo i bogato ilustrovana.

Više od pola veka pišete za decu, šta vas je kroz to vreme vodilo, inspirisalo?

– Ja sam imao sreću da se u najranijem detinjstvu oduševim narodnim junačkim pesmama, koje su nam uz gusle pevali deda Stevan i deda Božo. Brzo i lako sam uz njih naučio i da čitam i pišem. Kao što sam se uvek borio sa Markom Kraljevićem protiv Muse Kesedžije, tako sam sa Stašom i Nelom iz knjige Kroz pustinju i prašumu lovio lavove po Africi, jašući na slonovima. Čitajući knjige – živeo sam svaki put po još jedan život. A kad sam pročitao pesme Zmaja Jove i Branka Ćopića, počeo sam i sam da pišem stihove. A kad nešto zavoliš u detinjstvu, onda to voliš celog života. Što se inspiracije tiče, o tome ne razmišljam. Nedavno sam pročitao jedan Pikasov savet mladim slikarima: „Namestite platno na štafelaj, uzmite četku i boje i počnite da slikate. Čim to vidi – inspiracija će doći!“.

Da li se, da upotrebimo taj izraz, dečja publika promenila za to vreme?

– Svaku, pa i dečju publiku formira okruženje. Nema više u Srbiji sela koja ne znaju za struju, za automobile, za mobilne telefone, za televizore. Uskoro će se i oni koji su bili najudaljeniji od svih tih „lepota“, da se „kupaju“ u internetu! Deca se rađaju i rastu radoznala, željna razumevanja, ljubavi i znanja. Ali, okruženje, ipak, formiraju odrasli, često oni koji steknu neku popularnost, a još češće oni koji se priklanjaju kriminalu. Tako se celo naše društvo pretvara u vatrogasno društvo, koje se trudi da sačuva decu, a odnedavno i penzionere, od posrnuća! Kamo sreće da pesnici vladaju svetom, pa Evropom, i Srbijom. Pesnici, zasigurno, ne bi ubijali novinare.

Kako gledate na raširen problem vršnjačkog nasilja?

– Šta nam sve deca gledaju na privatovizijama, još i dobro prolazimo. Ne bi bilo kasno da odmah zabranimo uvoz i izradu igračaka za decu u obliku oružja. Ima drugih, plemenitijih načina da se obuzda dečja agresivnost. Deca imitiraju nas odrasle. Nisu deca izmislila Delije i Grobare, Partizane i Četnike, pa ni Glupe i Pametne, ili Lepe i Ružne! Šteta što su ukinuti oni analfabetski tečajevi, na kojima su odrasli učeni osnovnoj pismenosti. Osnovna nepismenost danas je netolerancija, mržnja, zavist, lenjost i nerad, nerad i nerad! Srbiju će uskoro okupirati hlorofil, zatrpaće nas korov. Već vidim vršnjačko nasilje bagrema nad šljivama i jabukama!

Poznata je vaša misao „deca su narod poseban“, Egziperi je rekao da „deca moraju mnogo toga opraštati odraslima“ a šta danas, sa tolikim iskustvom i tako bogatim opusom, kažete o tome – šta je zapravo najvažnije kada je o deci reč?

– Najvažnije je decu naučiti da budu srećna! Kako u Srbiji to postići? Ja ne znam odgovor. Dao sam dijagnozu, ali lek nemam. Čini mi se da bi to morala biti neka šok terapija. Razbacujući se po privatovizijama i novinama milionima i milijardama, urušavaju i ono malo nade u ljudima. Beznadežni roditelji prenose tu beznadežnost na decu. Raste nam beznadežna omladina, koja spas traži u drugim zemljama. Vlast bi morala da uloži napor da narod učini srećnim! Kako? Ne bih se o svom trošku upuštao u traženje odgovora.

Vaši sinovi su danas odrasli ljudi, majstori u svom poslu, Vuk Ršumović je uspešan reditelj… Kako ste ih odgajali? (Poznato je da ste, na primer, pravili kućne novine RŠUM, što je značilo: Radostan, Šaljiv, Uman, Mudar i da su služile za pokazivanje gostima, a koštale jedan osmeh)

– Naša deca su odrastala u srećnoj porodici, i to je valjda valjan odgovor.

A kako su vas odgajali? Negde ste rekli da je vaš otac prema bratu i vama imao ispravne pedagoške metode, a da je on rano ostao bez roditelja tako da vi za sva vremena imate babu od 18 i dedu od 19 godina…

– Majka me rodila kad je imala dvadeset jednu godinu, otac dvadeset dve. Bili smo više kao drugari kroz život nego kao deca i odrasli, ili partizani i četnici. To nije velika filozofija, seljački gledano, ali je veliki rizik, građanski gledano. Da ponovim, u selu su se rađali mali ljudi, a u gradu veliki kućni ljubimci! I ta stvarnost nas prati decenijama, okrećući se polako, ali neminovno, ka autogenocidu!

U jednom ranijem intervjuu kazali ste mi da vam je otac govorio kako nije nesreća kad se sudare pravda i nepravda nego je velika nesreća kad se dve pravde sudare…

– Kao školovanog, a imao je samo dva razreda gimnazije u Užicu, izabrali su ga za sudiju za prekršaje u opštini Ljubiš. Ja čuvam dva sanduka svih mogućih i nemogućih zakonika, koje je on nabavljao i po kojima je presuđivao. Morao je sve znati i umeti, jer je od tog njegovog znanja zavisila čast i obraz porodice! Ali, i čast i obraz opštine Ljubiš!

Koje ste pesme izabrali u knjizi pesama posvećenim drugim ljudima, prijateljima, stvaraocima…?

– U toj drugoj knjižici nalaze se pesme iz ciklusa „Posvećene pesme“. Kao što sam fotografisao kolege i napravio izložbu „Ljudi koje srećom srećem“, tako sam im i posvećivao pesme, trudeći se da, kao vračara, pogodim o čemu su razmišljali, kakve su planove imali, šta su osećali dok sam ih fotografisao. Često govorim te pesme na književnim susretima, publika ih lepo prima, i verovatno još lepše zaboravlja, a zaborav je značajan deo te naše saradnje.

Jedan deo vašeg života bio je vezan za Duška Radovića. Kakva sećanja vas vežu za njega?

– Duško je rođen kao mator i ostao doživotno dete! Što znači da je bio mudar, i kao učitelj nama mlađima, i kao nepodmitljivi urednik svima sa kojima je sarađivao. Mnogi mi ne veruju kad kažem da i dan-danas, trideset godina posle njegove smrti, sve što ja napišem – on prvi pročita! Verujem da svi koji su sa njim radili čuvaju u sebi taj moralni i profesionalni prag, ispod koga se ne sme!

A prijateljstva danas….?

– Sve je isto kao što je bilo juče i prekjuče. Malo više svi jurimo za parama, malo više nemamo nego što nam treba, i malo više brinemo o svom potomstvu nego o prijateljstvu.

A kako gledate na realnost u kojoj živimo, politički i društveni trenutak?

– Kamo sreće da je to samo trenutak! Šta nam vredi što tutnjimo, ako tutnjimo u pogrešnom pravcu!

Kako u tome da živi i preživi običan čovek?

– Da stane bosom nogom na ovu našu crnu, plodnu zemlju, da uzme motiku i počne da privređuje. Inače će neko drugi da uzme motku i da nas definitivno otera odavde!

Kada bi ta realnost bila književna materija, koji bi to žanr bio? Ko su i kakvi su glavni junaci, nosioci vlasti?

– Horor! Farsa! Komendija! Ha-eF-Ka!

Pišete li nešto novo?

– Uvek se piše nešto novo. Samo od sebe se piše. Naučna fantastika, pod naslovom „Tajna Bezobrazovne akademije Raša Popov“. Našem Raši u čast!

Fazoni i fore

Kako se može čuti, vaš kultni naslov „Fazoni i fore“ dobija nastavak…?

– “Fazoni i fore” se pojavljuju u koricama knjige, sa lepim ilustracijama Aleksandra Stojšića. To je, zapravo, jedan deo tekstova iz 150 epizoda, koliko je snimljeno i emitovano. Znači, treba se nadati nastavku! Naravno, ja bih voleo da ne izumre taj model programa za decu, da se nastavi sa novim autorima, sa novim Slađama, Rašama Pronalazačima i Mirama Alapačama! Trudili smo se da učinimo srećnima i one koji su učestvovali u programu, pa i one koji su taj program gledali!

Izvor: Blic

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Pala krv u Užicu: Žestok sudar glavama fudbalera Zlatibora i Vojvodine

Oglasna Tabla

Nikola Selaković novi ministar spoljnih poslova

Oglasna Tabla

Lažni organski proizvodi se najviše prodaju na pijaci

Oglasna Tabla

Visočka banja – izuzetno termalno bogatstvo kod Arilja

Oglasna Tabla

Vesnić kažnjen pet sati posle trke: Prednost nad Galašom se istopila sa 21 na šest poena!

Oglasna Tabla

Vremenska prognoza za nedelju – 25. oktobar

Oglasna Tabla

Zimsko radno vreme Stopića pećine

Oglasna Tabla

Zvanično 757 novozaraženih koronavirusom, tri osobe preminule

Oglasna Tabla

Počinje zimsko računanje vremena, kazaljku na satu pomeramo jedan sat unazad

Oglasna Tabla