ОГЛАСНА ТАБЛА
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

„Prljavo im i naporno, svi bi više para uz što manje rada“: Majstor Milija za pola veka popravio na hiljade pari obuće, ali nije imao koga da nauči zanatu koji izumire

Добрано забавиле мисли Милију Тешића, не да им се отети: Сутра кад га снага изда, кад га више не буде, кад оно мало преосталих његових колега, вољом година и невеликог ћара, замандали радње – ко ће народу поправљати обућу. Не само овде у његовом Ужицу у које давних дана дође са села да изучи занат.

Неће бити, зна стари обућар, да ће људи опет ходати босих ногу. Није пар ципела букет ружа што га држиш само док је румен и миришљав, нити сијалица којој кад прегори поправке нема. Нити је сваки џеп дубок да из њега свако мало „извучеш“ нове ципеле. А Милија је за пола века у свом послу научио да са прслог ђона „прочита“ дубину џепа својих муштерија, као што је некад по обући могао да распозна ко је из града, а ко са села.

Нјегова радња је једна од преостале три обућарске у Ужицу. Ради сам. Радо би обучио некога да му помаже. Само кад би имао кога.

Обућар Милија Тешић – ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / РАС СРБИЈА

– Имао сам некад једног шегрта. Нисам стигао ни да научим како се држи шило, камоли да га упутим у тајне посла, а већ је дигао руке и отишао. Прљаво му, напорно било, тражио је више од скромног живота уз пуно рада – говори Милија Тешић (74).

Показује избледелу црну чизму, официрку, на коју му ваља вратити отпалу штиклу. Са два прста једне, нежно, као да му је маче у рукама, држи сару, длан друге, као да се плаши да је храпавом руком не огребе, потурио под ђон. Поштује Милија хлеб који једе, било да крпи ислужену цокулу или мења флекнице на женским чизмама од 600 евра.

Није шегрт чуо животну причу несуђеног газде, започету у родном Заглавку под Кадињачом. Као пето, најмлађе деце у породици дошао је у Ужице да тражи посао. Фабрике су тада, није Милија имао када да му исприча, биле пребукиране, а предност при запошљавању имала су деца радника и бораца. Тешић није био ни једно ни друго.

– Као ђак Школе ученика у привреди уписао сам занат, посао учио од Славољуба Симеуновића, чувеног шустера. Пола школске године се ишло на наставу, пола на праксу, али је мој газда тражио да сваки дан долазим и на посао и у школу, и стално ми говорио да се занат очима краде. Ништа ми унапред није објашњавао, а ја сам имао право само да питам шта ми није јасно. Јутром сам долазио на посао да наложим ватру, почистим радњи и спремим је мајсторима за рад, увече се враћао после школе да распремим за њима. Звање обућара сам стекао 1967. а мој дипломски рад била је женска сандала. Прво сам је направио па је пред комисијом бранио – казује ужички обућар.

Седам година касније отворио је радњу у Косовској улици и од тада није мењао адресу. За све те деценије ништа се у његовом занату није променило. Неке друге ствари јесу.

– Некад се углавном носила квалитетна обућа, ципеле и чизме домаћих произвођача. Ужице је било јак индустријски град па су нереткма дало да се обују италијанским маркама којима друге нису могле парирати. Народ је имао рачуна да плати да плати поправку. Данас мушкарци углавном носе патике. Обућа је већином из увоза, Кина, Кореја, Бразил. Дизајном јесте по последњој моди, али кваитетом не, прикрију га вештачки материјали. Неки су тога свесни, па купују обућу да је користе за једну сезону па је заврљаче у канту. Други не, верују да су платили нешто што може да траје и тешко им је објаснити да нема поправке – прича Милија како је било некад, а како је сада.

Чега год се дохватио са радног стола, све је из увоза. Лепак грчки, кожа турска, гума бугарска, флекнице за малу штиклу немачке. А ништа ни приближно квалитетно, куне се, као кад су радиле наше фабрике обућарског материјала.

Прича Милија да му доносе обућу из Вишеграда, Прибоја, Нове Вароши, туристи са Златибора уз причу да је у њиховим местима обућарски занат ишчезао. И Ужичани који живе у Београду су му клијентела. Лакше им да потерају у завичај шта имају за поправку него да по престоници траже обућаре.

Питала га не тако давно једна жена да ли би њеног сина примио на занат. Рекао да би, а онда узвратио питањем: А јеси ли ти њега питала хоће ли да учи и ради? Сутрадан је дошла и извинила се, онај њен није хтео ни да чује.

– Све нас је мање и све ће нас мање бити док последњи не затвори радњу. Немој мене питати што. Иди пред школу, на улицу, питај младе што избегавају овај посао – духовито, али строжије него до сада прича Милија Тешић.

Нестале бојаџије, сарачи, димничари, клонфери, шеширџије. Нестају и обућари, али неко обућу мора поправљати. Напослетку Милија Тешић се сетио ко. Дунстери. Кад су успели да се дохвате свега и обуће ће.

Извор: blic.rs/ Владимир Лојаница 

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Омладински клуб Чајетина : Млади као покретачка снага

ОГЛАСНА ТАБЛА

Голд гондола у измењеном режиму рада од 2. априла

ОГЛАСНА ТАБЛА

Посни специјалитет: Рецепт за купусњак са младим луком (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Пресретачи и радари на путевима широм Србије – појачана контрола брзине, тестирање на дрогу и алкохол

ОГЛАСНА ТАБЛА

ПРОНАЂИ МЕ! И даље се трага за двогодишњом Данком Илић

ОГЛАСНА ТАБЛА

Водич кроз програм “Ужице- престоница културе Србије 2024. године”

ОГЛАСНА ТАБЛА

Претежно сунчано и још топлије, температуре до 28 степени

ОГЛАСНА ТАБЛА

У ритму недеље са Бранком Продановићем (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Промоција романа „Песма о три света“ Владимира Пиштала

ОГЛАСНА ТАБЛА