*Психичко, физичко, сексуално и економско насиље су видови насиља са којима се сусрећу жене у руралним срединама * Њихов положај је често тежи од положаја жена из градова због стереотипа који су им усађени * Честе су ситуације када насиље оправдавају и преузимају кривицу
„Када мушкарац нема ауторитет над женом и децом, онда мора да их псује и бије“, „Срамота је развести се“, „Жене доприносе, али главну реч води мушкарац“, „Жену треба тући уместо оброка“. Ово су само неки од одговора које су давале учеснице у истраживању које се односи на насиље над женама у руралним срединама, а које је спровео Женски центар у Ужицу.
Пројекат под називом „Већа безбедност сеоских жена у југозападној Србији“ је трајао годину дана, а чији основ представљају серије анкета и интервјуа са женама из сеоских удружења и руралних подручја. Психичко, физичко, економско и сексуално насиље, њихови узроци, поверење у институције, само су неке од тема о којима су испитанице износиле своје ставове.
– Пројекат представља заокружену целину, где смо прво обавили истраживање путем онлајн упитника и интервјуа са једном одређеном групом жена са села у југозападној Србији на тему општепородичног и партнерског насиља, које је родно засновано. Захваљујући томе, дошли смо до знања колико жене уопште препознају насиље, које су то околности и разлози због којих не пријављују насиље. Ту се најпре мисли на предрасуде и стереотипе у руралним срединама као последица патријархалног друштва. Сходно тим сазнањима смо припремили један тренинг где су учествовале жене из 12 сеоских удружења, по три чланице из сваког. Циљ је био да оне стекну таква знања да могу да буду особе од поверења у свом окружењу, којима ће моћи жене да се повере, обрате или затраже неку информацију. Након тога смо девет месеци пратиле, кроз менторство, рад тих 39 жена у њиховој локалној заједници – наводи за Телеграф.рс координаторка СОС телефона Женског центра Ужице Весна Богдановић.
Подаци говоре да је психички облик насиља најзаступљенији међу женама које живе на селу, али да је најчешће праћено и другим видовима.
– Четири су облика насиља које се одвија над женама у руралним срединама – психолошко, физичко, економско и сексуално. Она се најчешће јављају удружена, ретко кад да се испољава само једно. Оно што је сигурно, јесте да је увек присутно психичко. Жене се, пак, ретко усуђују о томе да проговоре, нарочито када живе на селу. Женама у руралним срединама је у многим видовима теже да се изборе са насиљем, најпре што та патријархална средина робује предрасудама које су изражене. У југозападној Србији је заступљен разуђен вид села, што значи да су, због конфигурације терена куће удаљене једне од других. Пошто су мештани удаљени једни од других, они имају те смањене дневне контакте са комшијама и родбином. Дакле, те жене немају у својој близини на дневном нивоу особе за комуникацију. Ако се рецимо у кући дешава физичко насиље, жена плаче, направи се галама, запомагање, врло се лако може десити да то нико не чује – објашњава Богдановић.
Судећи по изјавама жена у анкетама и интервјуима, закључује се да неретко порналазе оправдање за насиље које трпе, као и да одговорност и кривицу преузимају на себе.
– Стереотипи су толико изражени да жене преузимају кривицу због насиља које им се дешава, да оне својим понашањем изазивају и иницирају насиље. Притом, оне су одгајане традиционално, да је мушкарац глава куће, да се подразумева да долазе у мужевљево домаћинство, њихово је да ћуте, слушају, раде и рађају. Ту се јављају стид и кривица. Обичаји поједини су код нас јако уврежени, на пример, женско дете када се роди у сеоским срединама, то му је већ туђа кућа. Она је унапред намењена да се уда и оде у туђу кућу, да ради на туђем иманују. Обично се у корист браће одричу свог наследства. Сматрају да је то нормално и да то тако треба. Њихово место је у кући где су се удале и онда са тим већ губе неку потенцијалну, материјалну сигурност, коју би имале ако се деси насиље.
Економска зависност од партнера је унапред одређена у највећем делу сеоских домаћинстава, што увек ствара могућност за различите видове насиља. Некад и оним којима се женама у граду не дешавају.
– У старту су мушкарци носиоци пољопривредног газдинства, на њих се све води, на женама остаје да раде. Дешавају се и одређени облици насиља који се не испољавају над женама у градским срединама. Имали смо случај да жена уопште нема здравствену заштиту јер њен супруг, као носилац пољопривредног газдинства, не уплаћује доприносе. И сад, замислите, жена остаје трудна без здравствене књижице и целу трудноћу не одлази код лекара, и мора да ради до самог порођаја на имању. Жена је морала да бере малине од ујутру до увече. То је присилни физички рад који, не само да је угрожавао њено стање, него је то и неплаћени рад, а у свему томе и насиље – каже Богдановић.
„Ћути и трпи“
Једна од највећих препрека при оснаживању жена из руралних средина јесте и чињеница да оне нису често ни свесне да су жртве насиља. Најмање препознају психичко насиље, док под физичком сматрају да је то само пребијање до ивице смрти. Неке од испитаница у истраживању нису биле ни свесне да постоји силовање у браку и навеле су „да због мира у кући треба да трпе, и да је боље да жена пристане него да он тражи другу“.
– Жене у селима дуго не препознају психичко насиље. Оне тек схвате да су жртве када крену да се понављају батине. Притом, ту не причамо о једном шамару, гурању или чупању, већ о правом физичком насиљу које се понавља. Тешко препознају и да су жртве економског насиља. Имали смо случај жене које је на селу родила троје деце и којој никада нису дали динар један у руке, да оде у сеоску продавницу и купи детету бар неки слаткиш. Никада јој није дат ни неки минимални новац којим би могла да располаже, да не причамо о њеним потребама. Зависила је од тога како ће тај партнер да одлучи, шта ће и колико да јој купи.
Жене у таквом положају најчешће немају ни подршку примарне породице,
– То је увек у контексту: „И ја сам трпела“, „Ћути и трпи“, „Деца треба да имају и оца и мајку“, „Сама си га бирала“, „Срамота је да се вратиш“, „За тебе има места, али за твоју децу нема“… Немају оне никакву материјалну сигурност. Где да оду? Са чим да оду? Оне су махом без икаквих прихода, све године у браку су провеле радећи на том имању, па до тога да нису имале никада ни динар у сопственим рукама. Чак и ако помисле да оду, почињу да трпе претње: „Немој да ти падне на памет да ме напустиш“, „Убићу те“, „Запалићу те“, „Пререзаћу ти ноге моторном тестером“, „Ти си луда“, „Стрпаћу те у лудницу“, „Теби ниједна институција неће дати децу“. И онда ту иде емотивно уцењивање преко деце: „Можеш да одеш одавде, али децу нећеш водити“. Њима је веома тешко да изађу из тог затвореног круга. Притом, многе жене са села су лоше информисане, самим тим немају поверење у институције, не знају коме да се обрате и шта од које институције могу да очекују. Добро је када дођу до информација и онда нас позову.
Када дође до момента „пуцања“, како објашњава Богдановић, то се дешава најчешће после више година трпљења.
– Обично се дешава да жртва потражи помоћ када прође доста времена. Жене у насиљу постају анксиозне, имају неуролошке проблеме, добијају епи нападе, кардиоваскуларне проблеме, дијабетес и остало… И онда дође неки тренутак када насиље ескалира и жена заврши код лекара. Тада обично почињу да размишљају на тај начин да могу једино да буду убијене ако не предузму нешто. Имали смо случај жене која се јавила после 40 година, након што је доживела да кухињски нож у кући да свом супругу у руке и каже му: „Ево ти, убиј ме, само ми прекрати муке“. Није могла више да трпи, замисливије јој је било да оконча њен живот него тако да настави.
Онда када одлуче да се извуку из тог зачараног круга, треба им створити могућност да постану економски независне, док процес рехабилитације и враћања у нормалне животне токове траје од околности у којима су трепле насиље.
– Када се јаве, никада се то првим разговором не реши. Битно је да жена стекне поверење, да зна да постоји неко ко ће јој помоћи и да постоји начин. Напоминејм да је кроз рад са жртвама насиља веома важно све време водити рачуна о њиховој сигурности и безбедности. Узимајући све околности и правећи процене, креирамо увек план сигурности, да буде финансијски обезбеђена и она и деца. Нама је највећа сатисфакција када успемо да жена изађе из тог пакла насиља и касније настави са својим животом. У највећем броју случајева исход јесте такав. Различит је период опоравка, што зависи од околности и самих личности жена. Када сам срела једну корисницу, која нам је била међу првима, после тачно две, видела сам је као потпуно нову жену. Рекла ми је: „Као сам се поново родила“ – каже Богдановић и додаје:
– Процес оснаживања жена из руралних подручја ће дуго трајати. Насиље се учи и у 85% случајева је реч о прихваћеним моделима понашања. Деца која одрастају у породици где је отац насилан према мајци или где уопштено постоји насиље у породици, су индиректне жртве, проживљавају трауме и касније прихватају и сами такво понашање. Дечаци најчешће преузимају модел оца, и ма колико да им је било страшно док су гледали како отац злоставља мајку, они несвесно постају и сами насилници јер не познају други начин опхођења. Пак, често и девојчице несвесно по узору на оца бирају партнере.
Она подсећа да су насилници велики манипулатори, те да их је некада тешко препознати ван оквира породице. Такође, додаје да партнер не мора бити једини насилник у породицама које живе на селу. У тој улози се некада налазе и сродници који често и стају на страну насилника.
Поверење у институције
Према подацима истраживања које је спровео Женски центар Ужице, може се видети да код жена са села постоји различит степен поверења у институције. Највећи број њих сматра да би најбоље било обратити се прво полицији, затим Центру за социјални рад, док неке наводе Сигурну кућу и Дом здравља.
„…неколико њих мисли да прво треба да се посаветују са породицом и родбином, па касније институцијама, као и да жене не треба да пријављују одмах када насиље почне (псовке, увреде), већ касније када постане ‘драстично’. Овај податак је врло забрињавајућ, јер указује на непрепознавање психичког насиља“, наведено је.
Четвртина од укупног броја анкетираних жена мисли да институције не могу да заштите жртве, односно да могу краткорочно да их заштите.
„Остале сматрају да је то могуће, али зависи да ли се на време насиље пријавило, и да ли институције добро примењују законе и благовремено реагују. Наводе да институције могу да пруже ‘моралну, финансијску, психолошку помоћ жртвама и бар привремени кров над главом, док се не нађе неко дугорочно решење“.
Телеграф