Сваки занат је злата вредан, одавно је то у Србији описано кроз народну приповетку „Све, све, али занат“, а чини се да, ипак, не постоје драгоценији занатски производи од оних златарских.
Бити златар одувек је било нешто посебно и вредно, али нажалост, ово занимање и те како је дефицитарно у Србији већ годинама уназад. Јер, код нас нема много образовних установа које школују златаре, тек неколико њих од Келебије до Прешева.
Једна од њих је Школа примењених уметности у Шапцу, где већ годинама ради Ивко Петронић, као сарадник у образовању јувелира.
– То је занат који у Србији има дугу традицију. Рецимо, још од 13. века доласком Саксонаца на ово подручје радили су се предмети од сребра и злата, попут чаша, гравирани су грбови, прављено прстење и од тада се то овде одомаћило. Годинама се мењало и развијало и дошло до овога како данас изгледа – почиње своју причу Петронић.
Мора да се зна хемија, математика…
Образовна установа у којој годинама ради некада је годишње уписивала неколико десетина основаца који су одлучили да се школују за златара. Међутим, данас то није случај. Сада их, како нам каже Петронић, има између седам и 10 по школској години.
– Примат су узела нека друга занимања, ту махом мислим на сва која су у вези са ИТ индустријом, и приметно је мање оних који би желели да се баве златарским послом. Један од разлога за то је и чињеница да су широм земље затворене велике државне златаре и да се овај посао махом обавља у приватним фирмама. У таквим условима у првом плану је хиперпродукција, углавном предмета из Кине, па је све мање заступљен ручни рад са племенитим металима – наводи Петронић.
Ивко Петронић, годинама ради у Школи примењених уметности у Шапцу
Према речима стручног сарадника у шабачкој Школи примењених уметности, посао златара није лак, мора много труда да се уложи, али на крају може и да се исплати.
– Рецимо да месечно може да се заради око 1.000 евра, док с друге стране, мора много да се улаже у знање. Не можете да будете добар јувелир уколико немате одлично знање из хемије, металургије, механике, технологије, а врло је важно и познавање математике. Наравно, о спретности у прстима нема потребе да говорим. Ипак, уверен сам да ће ово занимање увек бити заступљено у Србији и саветовао бих младима да се посвете томе. Врло брзо ће то бити још цењенији занат него што је сада – истиче Петронић.
Уживање је кад учествујеш у срећи муштерија
Златарски еснаф је врло специфичан. Племенити метали су вредни, са њима није лако руковати, а да би сте у овом занату били успешни пре свега је важно да га радите са много љубави.
То нам каже Стефан Антић, власник златарске радње из Ћуприје, који је завршио четворогодишње школовање и сада се успешно бави овим послом.
– Моји родитељи су се бавили текстилом, тако да ово није породични посао, већ лично мој избор. Јувелир је уметнички занат, будући да ти даје простор да изразиш кроз њега и даш неки свој лични печат кроз креативност. За лепоту једног комада накита није битан само дизајн, већ и приступ самој изради. Оно што мене посебно радује у овом послу је што ви са својим клијентима углавном делите оне најлепше тренутке њихових живота и заиста је привилегија да учествујете у томе – каже Антић.
Ко и сваки занатлија, јувелир мора да има посебан приступ ка клијентима, да лако и мудро процени шта је њима потребно, пружи им стручан савет и на крају прихвати да ће увек бити онако како клијент каже.
– Определио сам се да радим са драгим камењем, то је мало ексклузивнији накит и посла имам доста. Наравно, уколико причамо о прстењу јако је важно да клијенту пружите савет који облик накита иде уз његове прсте. Разговор је много важан јер из њега можете да сазнате много тога о особи, како она доживљава тај комад накита, а то значи да можете да га направите на квалитетан начин – додаје Стефан.
Биће нас све више
То што живи у малом граду за Стефана не представља велики проблем јер код њега у радњу долази много више клијената из осталих делова Србије.
– Представљање онога што радите путем друштвених мрежа је веома важно, а неретко „качим“ и едукативне видео снимке“. На тај начин долазим до потенцијалних клијената, док посебну драж има када вас муштерија препоручи својим пријатељима. То значи да сте добро урадили посао и да је јако задовољна – открива Антић.
И Стефан је, баш као и Ивко Петронијевић сигуран да златарски занат у Србији ипак има перспективу, верује да ће много младих то схватити и да то тада неће проћи много времена. А онда, сви заједно ће моћи да се осмехну када негде буду чули поређење типа – „Имате посла к’о златар“.
Курир.рс/послови.инфостуд.цом/К.Р.
