Milojka Đurović iz Jablanice bavi se pisanjem pesama još od 1960. godine. Pored svih kućevnih poslova koje ima, ova vredna žena uvek stiže da napiše i po neki stih.
„…Nisam slikar da po platnu šaram, ni graditelj, da gradove stvaram…“, ovo je deo jedne od mnogobrojnih pesama Milojke Đurović, pesnikinje iz sela Jablanice. Počela je da piše 1960. godine. Prvo su to bile dečije pesmice, uglavnom o školi i đacima. Bila je odličan đak i tada je direktor škole Vitomir Jakovljević-Fafa izjavio da je najbolja u četvrtom razredu, a može da se kaže i u celoj školi. Desila se situacija da je učitelj kaznio đake, time što im je svima smanjio za jednu ocenu niže. Da bi to popravili morali su za pet minuta da napišu pesmicu. Pa ko ume – ume.
„I ja sam pesmicu napisala, a zvala se „Kraj školske godine se bliži“, priča Milojka. Učitelju se dopala pesmica tako da je Milojka odmah popravila ocenu i dobila peticu. Pored toga pesmica je završila i na školskim zidnim novinama. Tada i ona počinje sa pisanjem pesmica.
„Bila sam puna sreće i tako je krenulo. Malo po malo i počela sam da pišem o raznim događajima, uglavnom šaljivim. I tu sam videla svoj talenat“.
Milojka je odrasla u Donjoj Jablanici u Jevtovićima, familija Šušić, u pobožnoj familiji gde se nikad nije sedalo za sto, a da deda Aleksa ne očita „Oče naš…“. Od njega je dosta naučila i čula pametnih reči kojih se i danas pridržava. Udala se veoma mlada, sa petnaest godina i rodila troje dece. Živi sa najmlađim sinom i unukom, koja ide u četvrti razred osnovne škole. I dalje piše pesme kad god joj dođe inspiracja. Napisala je oko 200 pesama. Piše sve: i za decu i za odrasle i za pevače, a izdala je i knjigu pod naslovom „Od srca za decu“. Štampala je u tiražu od 100 primeraka, a prodala je više od pola, što dokazuje kvalitet njenih pesama. Još uvek joj traže knjige, ali joj je potreban novac da bi štampala novo izdanje. Piše i rodoljubive pesme ( o Kosovu i Srbiji), porodične ( o svom ocu i unuci). Nije zaboravila ni naš Zlatibor, gde je opisala njegovu lepotu:
„Zlatibore i borovi tvoji,
najviše se poznaju po boji,
zlatni bili i zlatni ostali,
sve od dana od kad su postali…“
Milojka piše i pesme za pevače narodne muzije i u svakoj pesmi može neko da se pronađe. One izazivaju jake emocije kod čitalaca, koji ne ostaju ravnodušni. Neki od naslova su: „Tugo moja saputnice“, „Ti si moja ogrlica“, „Ljubavna tajna“ itd. Ima ih preko 20, sve za narodne pevače, pa ko je zainteresovan neka se javi.
„Mene nije sramota od mojih pesama, kaže Milojka, „jer ne pišem nikakve gluposti. To su kvalitetne pesme, ali mi je žao što ih još nisam zaštitila. Ako je neko zainteresovan, lako ćemo se dogovoriti. Nije lako napisati dobru pesmu“.
Pored puta, pokraj jednog bagrema,
Procvetala mlada lipa zelena.
Pita bagrem cvetnu lipu zelenu,
Ko odmara u tom hladu debelu.
Reče njemu lipa iz potaje,
Ljubavna se tajna ne odaje…“
Milojka se najviše druži sa Dušankom, familija su i često se posećuju. O pesmama Dušanka je rekla sledeće:
„Ona to nekako smisli svaka joj čast, ja to n’ umijem da smislim. Ona sedne i za čas to nešto napiše, ide joj to od ruke. I ja da umijem i ja bi pisala“.
Ko je zainteresovan za Milojkine pesme, neka se javi. Ona živi u Gornjoj Jablanici i lako ćete je naći.
Autor: Miroslav Vesović
