Поток који је могао да прескочи, набујао више него Ђетиња
Волујачки поток крај кога је одрастао и живи 72 године, који је мали милион пута прегазио и прескочио, у уторак је био већи од Ђетиње у коју се улива у Ужицу. Подивљао и никад толики, поткопао је обале и изашао далеко од корита. Као усисивачем покупио му је десет кубика исцепаних дрва. На травњаку пред кућом Перишића за собом је оставио камењар, ило, грање, разног стрвоља да натовариш камион. У малињаку се дизала до прса и поваљала Перишићима поврће и извалила кочеве.
– Још једна онаква киша и кости мог оца, мајке, бабе и деце одоше у Ужице – упирао је прстом у гробове и киптео од јада.
Грмело је као на попришту артиљеријске битке која одлучује светски рат
У уторак су над Волујцем наишли црни облаци и просули кишу која је, као да више никад неће пасти, село немилице засипала дуже од два сата. Грмело је као на попришту артиљеријске битке која одлучује светски рат. Најпре је вода са брега више куће продрла у радионицу Перишића, окренуту на супротну страну куће у односу на поток који је у то време привидно мировао. Отрчали су Радиша, син и унук да спасавају просторију од поплаве. Кад су обављена посла изашли напоље видели су што никад пре тога нису.
Силна вода је од потока начинила неукротиву реку. На кривини наниже од куће Перишића од гомиле наноса створио се чеп у кориту. Очас посла Волујачки поток је поплавио домаћинства уз десну обалу, са друге се излио на пут и преко њега доспео у имања. Радиша и његови могли су само да гледају поток како махнит и необуздан тече кроз двориште и моле Бога да киша престане.
Каже да му је кроз двориште бујица пронела пола букве, ваљда однете из неке стругаре.
Поток је ишчупао и ко зна где однео споменик
До четвртка ниво Волујачког потока је опао, но и даље је у Ђетињу отицао брз, мутан, боје цемента. Из поткопане земље над њим назирала се вертикална бетонска плоча. То је, објаснио је Радиша, гробница жене која је овде сахрањена пре 102 године. Белега да ту неко почива од пре неки дан више нема. Поток је ишчупао и ко зна где однео споменик. Ово парче земље, кад му је већ било пред кућом, некад купио Радишин деда. Прво су у њега сахрањени он и супруга, касније и син и снаја.
– Нити знам кога бих звао у помоћ да заштитим гробнице од осипања земље, нити ми време допушта да нешто предузмем јер се малина неће обрати сама. А морам пожурити, знам, још једно овакво невреме и одоше кости мојих предака Волујачким потоком у Ужице – брисао је зној са чела домаћин из Волујца.
Нервозан и љут газио је са једне на другу страну дворишта гњецавом земљом и травом полеглом од ила. У уторак, у јеку невремена, у Волујац су похрлили ужички ватрогасци. Све што су могли је да му понуде пумпе за црпљење воде. Од тада нико кога би ословио са „надлежни“ није дошао барем да види колике су последице поплаве.
Говорио је тихо, ђаво да не чује шта слути. Чуо – не чуо, Радишин страх да ће Волујачки поток са гробља пред кућом однети посмртне остатке предака има покриће. Кажу метеоролози, биће још кише у јулу. А нико ништа што би га обрадовало да спомене за малину. Прошле године је плаћана 550, ове јој је цена 200 динара.