Ужицем већ два дана одзвања једна реченица – „Оне су наше хероине“. Ивана Миладиновић, Марина Старчевић, Станимирка Смиљанић Раонић и Ана Гудурић због прелепог геста ујединиле су цео град. Наиме, ове храбре жене учествовале су у спасавању двоје малишана који су сплетом несрећних оклоности упали у набујалу Ђетињу, а само секунд их је делио од трагедије.
Како је објаснила Ивана за Телеграф.рс, оне себе не сматрају хероинама, ипак, када добијете дивне коментаре од целог града, они заузимају посебно место у срцу, а овим женама је најбитније да су деца жива и здрава. Прича нам да се све догодило у неколико минута, а када је са другарицом Марином кренула на кафу није ни сумњала да ће следећи дан сви причати о овом догађају.
– Марина и ја смо седеле у кафићу у близини, мислим да је ту био неки рођендан и деца су се играла поред реке, скакутали су и у том моменту ја сам рекла другарици: „Боже, само да неко не упадне“ и након тога чула се вриска. Деца која су остала на обали довикивала су: „Упомоћ, упало је дете, не зна да плива“. Чим смо то чуле другарица и ја смо истрчале напоље, а за нама и друге две жене које су биле присутне, Станимирка Смиљанић директорка Основне школе „Стари град“ и Ана Гудурић, професорка српског језика која је и мени предавала – објашњава наша саговорница.
Четири жене су без размишљања дотрчале до обале реке, а у том тренутку могле су да виде само главе малишана. Девојчица и дечак покушавали су да испливају, међутим, како је Ђетиња врло непредвидива, вода их је вукла назад, те никако нису могли да дођу до копна.
– Ја сам се нагнула са копна и покушавала да их дохватим, а остале жене су ме придржавале и помагале ми. Како сам покушавала да ухватим девојучицу, тако је њу вукла река назад, па је било мало незгодно. Остале жене су ме држале како и ја не бих пала, тако да сам ја била ван воде и покушавала да дохватим децу. Покушавала сам да ухватим девојчицу за руке и за ноге и на крају смо некако успеле да је извучемо, а после тога и дечака који је био врло храбар, све време се сам држао за стене и одржавао у води – објашњава Ужичанка.
Многе би у оваквом тренутку страх паралисао, ипак четири јунакиње на овог непријатеља нису ни помишљале, већ им је било најбитније да помогну малишанима. Како је и сама рекла, Ивана је на страх заборавила, а преовладао је неки јачи осећај – осећај да неком можете да спасете живот.
– Били смо неописиво срећни када су се деца вратила на обалу. Чим су изашли осетили смо олакшање, а деца нису пустила ниједну сузу, већ су била изузетно храбра и срећна и битно је да се све добро завршило – наводи Ивана.
Њихови суграђани су једногласни – оне су за њих хероине и треба им доделити орден. Ипак, Ивана кроз смех каже да ни титула ни орден нису потребни, већ је најбитније то што су деца безбедно изашла и трагедија је успешно избегнута.
– Веома је лепо што сви то тако посматрају, хвала им на томе. Најбитније је да смо доживели срећан крај и драго ми је што смо нас четири заједничким делом успеле да помогнемо некоме – закључује Ужичанка за Телеграф.рс.
Извор ОТ/Телеграф
