Ужице – На страну стручно звање, углед који је у каријери стекао, директорске фотеље у којима је седео, Радосав Раде Вирић (72) је био и остао сељак. Засигурно би се у његовом животу другачије расплело да се његов деда Недељко, има томе скоро читав век, није предомислио, те уместо кафане у Ужицу купио имање на мајчевини.
Ако не тад, премда још није био ни био рођен, коцкице сигурнијег сутра могао је посложити крајем седамдесетих кад је мамљен зовом Лондона ипак одабрао да остане у селу у коме је поникао. Од бљештавила велеграда на Темзи дражи му је био пристранак у Мушветама у чијем засенку вијуга Грабовица. Тек нешто већи поток који отиче у Сушицу за њега је река бескрајница.
Уз њу, скоро па пресахлу, нашао сам га на Видовдан. Учени човек плахе нарави напасао је и појио банду што је вребала трен његове непажње да се остври на младе воћке. Из милоште Раде бандом зове стадо оваца и коза што нагонски кидише да брсти забрањено.
Југоистоком Златибора кроз шпалир борова, поред зрелих поља која нема ко да коси, замандаљених кућа, путоказа за празне засеоке… Асфалт ме је, док се благо није спустио до Грабовице, водио удолином из које Мушвете са обе стране дижу у брда. Иза мене је остало питомо, допадљиво, још неизвикано парче планине у тишини. Путем којим сам му дошао Вирић није хтео даље од Чајетине и Ужица. А могао је далеко. Чак у Енглеску.
– Имао сам у Лондону рођака који је тамо одвео своја три брата и сестру. Звао је и мене, али тад сам се тек запослио у ПИК „Златибор“ и нисам хтео да идем – причао ми је Раде Вирић.
Мало у Ужицу, више у Чајетини, службовао је 35 година као дипломирани економиста. Највећи део каријере провео је на руководећим местима, између осталог био и финансијски директор банке. А само је једном у животу, онај дан кад се женио, ставио кравату! Журио је с посла сваког дана да што пре изује ципеле и ускочи у опанке. Село му је увек било страст.
Попут истрајноти да утуви банди да не брсти лишће, исувише је било чврсто корење које га је свезало за златиборску родну земљу, а он без авантуристичког духа и превише талента да поред руског научи и енглески. Зато се није отиснуо у бели свет. Рођак из Лондона није био једини коме се захвалио.
– Богати стриц Милоје Драгутиновић код кога сам становао молио ме је да се после факултета не враћам кући, да останем код њега у Београду. Говорио ми: Синовац, немој назад у провинцију, није село за школованог човека – наставио је Раде о свом јуче.
Имао је још један разлог због ког му је душа пошто-пото хтела назад у Мушвете! Маћеху! Болесну, саму.
На имању Вирића, где Раде са сурпугом гости туристе вољне одмора на селу, прво што запада на око је воденица. Ономад је домаћин из Мушвета, док је водостај Грабовице био већи, самлео 150 кила жита. Најстарији познати траг њеног постојања је попис из 1863. кад је заведена као Жуњића воденица. Са једном половине механе, како оста записано, вредела је 80 дуката. Жуњићи су је са имањем продали Аћимовићима, они касније Ђокићима.
– Моја прабаба је од Жуњића. Деда, очев отац, сакупљао је паре да купи кафану у Ужицу, али како није имао искуства у том послу, нити му се ико од блиских бавио угоститељством, 1926. је одлучио је да дигне руке и од уштеђевине купи земљу на којој му је рођена мајка – говорио ми Раде Вирић и крајичком ока мотрио на банду.
Кад је рођен отац Рајко му је имао 43, а мајка Стојка 21. Тек што је напунио шест Стојку је однела тешка болест. Несретница, на хладној Грабовици прала пелене па се нахладила. Незалечена болест прерасла је у турберкулозу. Све је тих година на селу било прече од здравља.
– Отац је мене и млађу сестру Вијорику чувао од тешких послова. Плашио се да болест није наследна и да не прођемо као мајка. Рајко се касније оженио Анком, а нас двоје гледао као мало воде на длану – наставио је Раде.
Прва два разреда завршио је у Мушветама, трећи и четврти у Кривој Реци где је Рајко умилостивио учитеља да његов син не плеви лук у школском врту. Од петог до осмог ишао је у осам километара удаљену Чајетину. Код маћехине сестре живео је док је учио Економску школу у Ужицу. Факултет у Београду, па први посао у ПИК-у.
– После радног времена сам из Чајетине одмах трчао кући да помогнем маћехи око оваца, дрва, спремања хране. Да сам отишао у Лондон, Београд, рекли би зли језици да сам једва дочекао да после очеве смрти побегнем од жене која ме је гледала као рођеног сина. Не због њих, остао сам због ње и себе – и о томе ми је причао Радосав.
Мало је народа остало у Мушветама. Пре неки дам му је лисица пред носем однела гуску. Прошле године преко 30 перади. Звери се накотиле, окуражиле, не зазиру више ни од оно мало људи што је остало. Цени Раде да ће у његовом селу за 10-15 година остати не више од 20 домаћинстава. А било их је, памти златне дане, и преко 100, у сваком најмање по троје-четворо душа.
Ни Грабовица више није иста. Пресушили су вирови у којима се купало његово и сва околна села. Воду су у Криву Реку одвукле цеви.
– И људи су се променили. Постали смо завидни, алави. Погрешно смо научили да се не мењамо. Ствар важнија од свих пара у животу је братска и сестринска љубав, а ми смо се и ње одрекли. Рече Андрић у „Знаковима поред пута“, и та и данас важи, у нашим селима те не воле ако више знаш и више имаш – ставио је до знања шта га тишти.
У два корака прегазио је Грабовицу и појурио за бандом што је мерачила до земље савијену јабуку.
ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / РИНГИЕР
