Netaknuti biser prirode ušuškan je u kanjonu Velikog Rzava, na istočnim obroncima Zlatibora, u kojem posetioci, osim kupanja u lekovitoj vodi od 27 stepeni, mogu da uživaju u zelenilu koliko god dobacuje pogled.
Do Visočke banje iz centra Arilja vodi četrdesetak kilometara uskog asfaltnog puta. U zelenu oazu ušuškanu u kanjonu Velikog Rzava stiže se za manje od sata obazrive vožnje. Posetioci koji prvi put dolaze trebalo bi da imaju na umu da je na 600 metara nadmorske visine, što je ujedno najniža tačke klisure kroz koju protiče reka sa izvorištem podno planine Mučanj, uvek za nekoliko stepeni hladnije. Bez džempera i ličnog peškira ne dolazi se u banju pod vedrim nebom, ispod sela Visoka.
Najčešći gosti su meštani okolnih mesta – Arilja i Ivanjice, Čačani i slučajni turisti. Jer, iako je reč o banji, lokalitet ima samo dva primitivna betonska bazena natkrivena limom, do kojih vodi uska staza – delo ruku lokalnih stanovnika. Zato svako ko očekuje banjanje neka se spremi za potpuno drugačiji ugođaj od „spa-uživancije”.
Ovde dah oduzimaju lepota netaknute prirode, tišina koju para huk brzaka i beskrajno zelenilo istočnih padina Zlatibora. Visočka klisura i Okruglica, inače, jedinstveni su sklop kraških visoravni i klisurastih dolina.
Termalna voda potiče iz brojnih izvora od kojih su posebno interesantne viseće terme na bočnim stenama, iznad korita Rzava. Temperatura vode je 27 stepeni; prema rezultatima hemijskih analiza, kako piše na info-tabli, svi imaju slične karakteristike, te se pretpostavlja da potiču iz istog kolektora – jedinstvenog podzemnog jezera. Voda spada u kategoriju kalijum-magnezijum-hidrokarbonatnih, oligomineralnih, hipotermalnih.
Kupačima se ne preporučuje boravak duže od 20 minuta u bazenu. I da se ne pliva, nego miruje. Povoljno deluje na osobe sa reumom i one sa srčanim problemima, a kako smo čuli od meštana: „Dobra je za oči, mi odavde koristimo je za umivanje”, kaže uz širok osmeh Milan Milojević Jaro dok spravlja kafu.
Osim njegovog malog bifea na obali Rzava nema drugih ugostiteljskih objekata, tek nekoliko vikendica.
– Bude ovde gužva od maja do septembra. Dolaze svojim kolima, roštilja se, kupaju se ljudi. A kako je zimi, bolje ne pitaj! – u jednoj rečenici daje odgovor na našu znatiželju kako izgleda svakodnevni život u blizini Visočke banje. Dodaje da njegove komšije ne beže ni od kakvog posla: gaje malinu, prave rakiju, ima ovaca, vuku se drva… „Mora puno da se radi da se preživi.”
Arilje je udaljeno četrdesetak kilometara, malo dalje je Ivanjica, Sirogojno je na sedam kilometara. Kako se priroda poigrala za razbacanim zaseocima oko krivudavog i agresivnog Rzava, Jaro opisuje kroz situaciju žitelja pedesetak kuća zaseoka Đedovac. Kada prelaze drveni most u Visočkoj banji imaju samo dva kilometra razdaljine do asfaltnog puta koji vodi dalje do većih mesta, ali kada drvenu konstrukciju koju sami podižu od 15 kubika građe odnese Rzav, onda moraju da putuju 20 kilometara duže.
Vredni ljudi tako biju bitku sa prirodom. To, međutim, ne zanima namernike, oni su zainteresovani za podatke kako je otkrivena banja.
A legenda kaže da je jedno bolesno ždrebe, napivši se ove vode bez ukusa i mirisa ozdravilo, da su to videli stanovnici i da se od tada kupaju i piju vodu sa termalnih izvora. Jedan od obaveznih saveta je da se nikako posle boravka u termalnim bazenima ne ulazi u hladni Rzav čija temperatura u najtoplijim mesecima u godini jedva prelazi 22 stepena, i to u donjem toku. U gornjem i skrivenijem još je hladniji.
Izvor: politika.rs / Foto A. Cvetićanin
