ОГЛАСНА ТАБЛА
ЗАНИМЉИВОСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Николине авантуре: Са планинских врхова на путовања великим водама

Никола Сретеновић је рођен у планинском граду, па не чуди његов интерес за освајањем врхова и добро сналажење у снежним олујама, но одлука да постане морепловац доста је необична.

Авантуристичке приповести налик доживљајима књижевних и филмских јунака нису резервисане само за имагинацију, већ су начин живота Николе Сретеновића, скипера и припадника Горске службе спашавања.

Рођен је у Ужицу, планинском граду на западу Србије, па не чуди његово интересовање за освајањем врхова и добро сналажење у снежним олујама, али одлука да постане морепловац доста је необична. Ретки се осмеле и одаберу посао који доноси сусрете са модерним пиратима, морским неманима, неприступачне кланце и сурове глечере.

Као члан тима Горске службе спашавања, која је помогла многим планинарима и скијашима, али и грађанима завејаним у сметовима, упознао је колеге различитих вештина и интересовања. То га је одвело ка новом позиву и одлуци да постане капетан једрилице.

“Тада ми се чинило невероватним достигнућем, доћи до нове Индије само уз помоћ снаге природе, ветра и личних способности’’, каже Сретеновић и додаје да, иако планине и мора, односно океани, делују опозитно, љубитељи природе се не би сложили.

“Ако волите једно, тешко да имате мање емоција према другом. Као да се са тих небеских висина и белих врхова докле сеже поглед, увек наметало питање шта је тамо иза, далеко у плаветнилу, где се спајају небо и океанске дубине.”

Део године овај авантуриста проведе у раду на копну, па се може видети и на неприступачним постројењима где примењује своје алпинистичке вештине, а потом одлази на дуге пловидбе. Етичност и стручност су саставни део његових позива. Ма где био, то не заборавља. Поделио је једно такво искуство.

“Након успешног успона на 5.045 метара надморске висине висок кавкаски врх Казбек у Грузији, двојица колега и ја спасавали смо човека који је ушао у поодмакли степен висинске болести. То стање карактерише општа слабост тела, јака главобоља, повраћање и дезоријентисаност. Требало нам је десетак сати да га спустимо на 4.000 метара надморске висине и спроведемо кроз веома ризични Гергети глечер”, присетио се Сретеновић.

Према његовим речима, сваки одлазак на планину је јединствен. “Велики напори се добро памте, иреверзибилна оштећења у прстима од промрзлина, сати ноћних ходања по дубоком снегу и чекање првих зрака да огреју изморено тело”, описује Сретеновић који је освојио преко 20 највиших врхова земаља Европе и Азије, као и чувени Елбрус.

Ризичне авантуре
Љубав према планинарењу током ћудљивих зимских дана доноси доста ризика. Један спуст са врха Мусала на планини Рила у Бугарској био је доста неизвестан. Температура је била готово 30 степени испод нуле, а једини ГПС уређај је престао са радом.

“Разматрали смо опције копања вучје јаме и тражења некаквог склоништа, јер спуштање ‘напамет’ може да нас одведе на погрешну страну планине. Некада ни искуство не може помоћи. Кроз црнило ноћи на суседном врху уочили смо бљескове светлости. То је била ски-стаза. Након вишесатног непрекидног ходања, спас смо нашли прешавши на ту падину. У подножју смо имали дочек, а највеће изненађење је било што су се у мојим рукама налазиле штаке. Два месеца пре тога имао сам троструки прелом потколенице. Нисам могао дуго без планине, па сам се на овај сулуди потез одлучио док сам био на рехабилитацији”, рекао је Сретеновић о ризичној авантури.

Са планинских врхова одлази на путовања великим водама где у свој бродски дневник бележи и сусрет са пиратима. Био је на челу посаде која се упутила на петомесечно путовање од југа Француске до истока Африке и Сејшелског архипелага.

“Прихватио сам тај посао и пут којим се ређе иде, јер су ме посете земљама као сто су Египат, Судан, Јемен и Џибути изузетно привукле. Излазак из Црвеног мора у Аденски залив и Индијски океан су увек били велики изазов. Ако изузмемо тешке временске услове у овој регији, не треба заборавити да се плови између обала Јемена и Сомалије, где су пиратске организације и даље веома активне. Најтежи пасаж који сам до тада прешао био је онај према Џибутију. Дували су ветрови снаге до осам бофора, а таласи су били висине преко седам метара. Требало је две недеље да брод поправимо и спремимо се за излазак на Индијски океан”, појашњава капетан Сретеновић.

Међутим, жеља за мирним морем и пуним једрима није довољна када се у сред ноћи приближе бродови морских разбојника.

“Тек што смо кренули ка Сокотри, јеменском острву на рогу Африке, били смо спремни на ту могућност. Правовремена и брза реакција нас је сачувала. Чим преко радио станице упутите позив о сумњивом понашању неког пловила око вас, у помоћ се прво јаве бродови који имају плаћену војску са собом. Други корак је био обавестити све релевантне службе о ситуацији: УКМТО (Унитед Кингдом Маритиме Органисатион) и Навфор, Европску организацију при операцији ‘Аталанта’ која се бави заштитом пловила у Аденском заливу”, истакао је искусни скипер на чији позив је одмах одговорено.

Избор ретких
“Са носача авиона из Џибутија полетела је јапанска ескадрила која нас је током те ноћи и наредног јутра надлетала и одржавала комуникацију са нама. Имали смо информацију да из Омана, из правца Салалаха према нама плови и једна војна фрегата која ту редовно патролира. Осим сателитског телефона комуникација се одвија и преко ВХФ-а коју наравно прате и пиратске организације. Наша реакција и брз одговор безбедносних снага отерали су потенцијалне нападаче”, препричао је Сретеновић.

На том вишемесечном путовању на кратко је укотвио једрилицу у Судану. Посада и он су видели неповољне животне околности са којим се раније нису срели.

“Осим града Порт Судана који је, иако сиромашан, ипак одавао знаке цивилизације, јер је историјски најважнији лучки град у Црвеном мору, остатак земље био је огромна пустиња са траговима живота номада и мршавим камилама. Недостатак хране, воде и елементарних услова за живот оставио је неизбрисив траг у нашим срцима. Осећај беспомоћности и туге према овом дивном народу оставља без даха. Мирне нарави, овај народ као да недовољно пати, па је само неколико недеља након нашег одласка поново прекинут мир, а зараћене фракције парамилитарних организација десетковале су многе животе баш у том граду, Порт Судану”, поделио је своје утиске о немилој судбини тамошњег народа и немоћи да ишта промени.

Дуге пловидбе на којима се заборави постојање копна, бесконачна вода и “тишина” океана, избор су ретких. И о томе је говорио Сретеновић.

“Осећај самоће и потпуне изолованости на пучини океана је тешко објаснити, он се мора осетити, намирисати, удахнути. Та дуга изолованост није увек лака, али је заразна. У времену где смо нужни зависници од телефона, рачунара и интернета, ова пловидба и живот номада враћа нас у нека старија, безбрижнија времена када су људи разговарали док се гледају у очи и своје мисли и сећања записивали, а не телефоном сликали”, овим речима је планинар и скипер Никола Сретеновић свео разговор и наставио да плови Средоземљем.

aljazeera.net

БРАНКА СЕЛАКОВИЋ

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Последње скупштинско заседање у актуелном сазиву

Радови на реализацији пројеката града и ресорних министарстава

Исплата мајских пензија почеће 4. јуна.

Детаљи бруталног убиства у Сјеници: Ножем је убадала по глави и телу!

Гондола данас неће радити

Отказан концерт крагујевачког састава Ларска

У ужичком породилишту рођено пет дечака

И сунце и киша, температура до 26 степени

ГГ Слога: Свакодевно нас „бомбардују“ порукама колико је уложено у здравство Ужица