Огласна табла
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

„Некад сам истресао кесе пара, некад долазио без жуте банке“: Сокан (93) се од хармонике ипак ‘леба најео, али и хранио девет уста

Све и да има хармонику, са којом се после 72 године друговања поздравио претпрошлог лета, Љубишу Трифуновића Сокана не би слушале руке. А старац из Биоске код Ужица баш се зажелео да засвира као некад, кад је палио и жарио под шатрама, у кафанама, хотелима, приватним забавама.

„Учи, Љушо, учи, од музике се нико није најео ‘леба – послератних дана говорила му је мајка Јеленка, покушавајући да га „приведе“ књизи и одврати од инструмента без кога није хтео ни да чува овце по биоштанским шеварима.

За учење је било касно. Остао је са три свршена разреда. Село је било без школе, коју је у крвничком походу 1944. запалила бугарска војска, а њега више занимала друга „наука“. Не да се од ње најео хлеба, него је у годинама које су дошле издржавао родитеље, сестру и петоро браће, а касније и изградио двоспратну кућу.

У међувремену зарадио је надимак по чукунђеду, ветропиру који је волео ракију, кога су звали Сокан.

– Мучио сам се као дете, деветоро уста хранила је пољопривреда којом су се бавили родитељи, а ми им помагали колико смо могли и умели. Кад је завршен рат почео сам да се бавим рабаџилуком, воловима сам терао дрва – далеко уназад прелистао је сећање Љубиша Трифуновић Сокан (93).

-Мој Љубиша је био и гоља и господин. Од пара које је зарађивао на свиркама од 1980. почели смо правити кућу, мало-помало, како му је капала пара – надовезала се Соканова супруга Светлана (83).

Трифуновићи из Биоске су у браку 63 године. Из њега су родили сина и две кћери, а они им подарили петоро унука. Кућа им је под некадашњом пругом којом је некад, ка Вишеграду и Сарајеву, и Ужицу и Београду на другу страну, пурњао стари „ћира“

Кад му Светлана, когод други, поиздаље прича, Сокан шаком притисне слушни апарат на левом увету. На њега не чује. Као граничар код Призрена 1953. једном је у заседи чекао албанску иреденту, кад му је надомак главе пукла бомба од које му је пукла бубна опна. Ни наглув на једно уво није одустао од музике.

-Прву хармонику сам купио у јесен 1947. у рабаџилуку у Црној Гори. Волео сам да запевам кад кренем за воловима и поведем овце, а о свирању ништа нисам знао. У кући без струје није могло бити ни радија, па је моја песма растеривала тишину. Касније ми неки Мијо са Таре показао где се на хармоници мећу прсти. Даље сам наставио сам. Мењао сам хармонике и оне су мењале мене. Најтеже је било левој руци да свира бас јер уво није могло добро да га чује – причао је Сокан о почецима.

Последњи пут хармонику је узео у наручје 2020. пре него што ју је продао неком Војвођанину. Стајала му је беспослена, а и требало му је пара. Пољубио је инструмент и испратио га до капије.

-А шта сам све са њом прошао, роман може да се напише. Сећам се да сам једном свирао шест дана заредом. Почели смо уочи 1. маја у Волујцу код Ужица, после нас тезге водиле Београда, Ваљева, Ражане. Кући сам дошао јутром на Ђурђевдан, нашу славу. Софру су морали да спремају без мене – говорио је стари хармоникаш.

„Куд на данашњи дан, кад је празник на који се остаје кући,“ кудила га је мајка кад је једном на Божић пошао на свирку у Бијела Брда код Прибоја. Звао га је један господин који је хтео да се провесели са кумом пристиглим из Шведске, а у тим приликама, знао је Сокан, пара пљушти ли пљушти.

– Био сам сеоски музичар који је свирао народњаке. Забавну музику сам помало гњавио, али њу нико није ни тражио. Са колегама, а једно 15 оркестара сам променио, свирао сам по свадбама, испраћајима, бабинама, рођенданима, под шатрама, по кафанама, хотелима. Зарађивао јесам, али сам и трошио. Било је дана када сам кући истресао кесе новца, али и кад сам долазио без жуте банке, кад сам све знао да попијем, још и останем дужан – намигивао је Сокан, није тек тако добио надимак по претку, бекрији немирног духа.

Са хармоником је, каже, Србију прошао уздуж и попреко, био је тражен и хваљен и у Босни и Црној Гори. Тешко да је у околним селима било икога ко није чуо за Сокана хармоникаша. Никад, ни са пијаним ни трезним, није заметнуо кавгу

У штали Трифуновића остало је нешто ситне стоке, а некад су изводили пилад, држали велико стадо оваца, краве, успут гајили свиње. Године су учиниле своје, а Сокан им јуначки пркоси. Здравље га служи боље него много млађе. Још има снаге и воље да узјаше бицикл и оде до продавнице, километар далеко. Не да се ни Светлана, мада не може без штака.

Сокану, весељаку, и у 93. се још живи, али не може се довека.

– Мени свеједно, ако колеге буду хтеле нека ми засвирају на гробу – говорио је Сокан.

– Ништа од тога, неће дати деца – прекинула га је супруга.

Извор-фото: Блиц/Владимир Лојаница

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Временска прогноза 2. децембар

ОГЛАСНА ТАБЛА

Усвојен трећи ребалaнс буџета

ОГЛАСНА ТАБЛА

У поштама од данас налепнице које подсећају ко може преко реда

ОГЛАСНА ТАБЛА

Влада ограничила цене уља, шећера и брашна: Ово су нове цене

ОГЛАСНА ТАБЛА

Просветни радници у Ужицу протествовалки због учесталог насиља у школама (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Грајфер у МЗ Царина

ОГЛАСНА ТАБЛА

Од данас само електронски путем порезницима стижу потврде и решења о ПИБ-у

ОГЛАСНА ТАБЛА

Ученици ОШ „Димитрије Туцовић“ учествовали на интеркултурној размени у Песталоци- дечијем селу у Швајцарској ( видео)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Од данас 1. децембра активан зимски ред вожње

ОГЛАСНА ТАБЛА