Будућност занатских радњи у Србији је неизвесна, јер нема довољно младих занатлија, потврђује и извештај Националне службе за запошљавање из јуна.
Према том извештају су на евиденцији незапослених била, на пример, само 22 стаклоресца и 23 ташнера и то сви старији од 30 година.
Обућара има нешто више, чак 504, али је само 25 млађих од 30 година, а кројача на Бироу 773, од којих 143 младих.
Млади очигледно нису заинтересовани да завршавају занатске школе и обављају ту врсту послова, кажу у НСЗ за Тањуг.
У занатским радњама то потврђују и кажу да посла има, али да нема ко да ради и да млади беже од заната.
У НСЗ напомињу да је, ипак, порасло интересовање за занате као што су кројач и обућар, због отварања нових фабрика које се баве производњом текстила и обуће.
Начелница одељења за обуку и образовање у НСЗ Марчела Вуинац Обућина рекла је Тањугу да је на евиденицији за град Београд веома мали број особа са занимањем стакорезац, обућар, ташнер.
„Обућара има свега 30, ташнера осам, стаклорезаца само два. Међу њима скоро и да нема младих до 30 година, на пример, троје обућара“, рекла је Обућина.
Она је казала да је ситуација нешто боља када су у питању занатлије са профилима образовања за рад у конфекцијској индустрији, али да је и ту број младих лица изузетно мали.
„Нешто је боља ситуација са шивачима и кројачима у Београду, односно са конфекционарима, њих има око 450 на нашој евиденцији, али такође младих до 30 година веома мало, мање од 20. Углавном су то неки старији радници, односно лица која имају више од 30, 40 и 50 година. То нам говори да млади нису заинтересовани да завршавају занатске школе и да обављају те послове“, додаје Обућина.
Што се тиче самих послодаваца, наводи Обућина, постоји потреба за овим занимањима, нарочито за шивачима и кројачима.
Истиче да НСЗ има потешкоће да одговори на ове потребе послодаваца јер, како је казала, дешава се да или нема лица тражених профила или нису заинтересовани да раде поменуте послове.
Обућина је додала да НСЗ активно ради на проналажењу решења за овакве проблеме.
„НСЗ да би одгворила на ове потребе послодаваца спроводи различите мере актвине политике запошљавања. То су преквалификације, затим обуке на захтев послодавца, а такође имамо и меру стицања практичних знања као финансијски подстицај и подршка послодавцима да запосле и оспособе незапослена лица која немају адекватна знања и вештине за обављање конкретних послова. То могу бити лица из категорије неквалификованих лица и лица која имају завршену средњу школу, али су дугорочно незапослена, односно на евиденцији дуже од 12 месеци“, рекла је Обућина.
Ипак, додаје да је одзив послодаваца на јавни позив за примену мере стицања практичних знања врло мали.
„У Београду, у првих шест месеци од кад је објављен јавни позив, четири послодавца су аплицирала за ову меру, за укупно пет лица. Конкретно послодавци су тражили радника за израду кора и тестенина, затиом алатничара и раднике у узгоју и производњи биља“, рекла је Обућина.
У извештају који је НСЗ доставио Тањугу наводи се да је овај јавни позив имао најбољу реализацију на подручју Лесковца, Ниша, Крагујевца и Јагодине.
Она је позвала послодавце да конкуришу на овај и друге јавне позиве који су и даље отворен и детаље могу пронаћи на сајту НСЗ.
Истакла је да средстава има сасвим довољно и да знају да је финансијска подршка послодавцима јако потребна.
Београдски ташнер Зоран Матић је рекао Тањугу да посла има, да је потражња чак и већа последњих година, али да радника нема.
Додаје да је покушавао да пронађе и заинтересује младе за овај посао који је, како каже, креативан и обухвата не само поправку већ и израду предмета од коже, од ташни до каишева.
„Млади беже од заната. Углавном се школују за менаџерске послове, занатлија нема. Дакле, посла има, али нема ко да ради“, рекао је Матић.
Он је додао да радња постоји од 1970. године и да до данас никада није престајала да ради, али да је њена будућност неизвесна од оног тренутка када реши да оде у пензију.
На улазним вратима кројачке радње чији је власник мајстор Трајан Максимовски стоји обавештење да се „радња затвара због одласка у пензију“.
„Готово је, пензија је ту, наследника немам, ово више нико неће да ради, млади неће ово да раде, не воле иглу“, рекао је Максимовић. Такође, каже да посла има, али да нема ни радника, нити ученика.
Максимовски додаје да када кројач одело направи ручно оно траје годинама, да тај квалитет „нема замену“, али да он више не може да ради.
„Ко зна шта је одело, тај ради ручно. Одело није ова нова конфекција, која се шије као радна блуза за једну употребу“.
Дадаје да је покушавао да нађе ученике и раднике, али да у томе није успео.
„Смешно ће бити кад кажем да дођу људи од 70 година да уче занат, немају шта да раде, хоће да уче да шију, али то се не учи са 70, него са 15 година“, рекао је Максимовски.
Он је истакао да средњошколци долазе без практичног знања, да се учење, како каже, „свело на теорију“.
„Ништа не науче, када дођу после средње сколе ништа не знају“ истиче Максимовски.
Каже да је радњу отворио пре 37 година и да ће, након што се пензионише, она бити затворена заувек, без обзира што је од кројачког посла увек могло да се живи.
Обућар Лјубиша Врцељ је рекао Тањугу да посла у његовој бранши има све мање, јер је обућа све јефтинија, па се поправка готово не исплати, као и да има све мање оних који себи могу да приуште скупу и квалитетну обућу.
Он је рекао да радња постоји 70 година, да су посао наследили он и брат од свог оца, који је исто тако занат наследио од оца.
Каже да ће радња, када он и брат престану да раде бити затворена и да није ни тражио радника.
Врцељ додаје да је новац једина мотивација да се млади баве овим занатом и да је дискутабилно шта је то „пристојан живот“ који би могао да се обезбеди од тог посла.
На евиденцији НСЗ у Београду постоје само два стаклоресца и они су старији од 30 година.
Стаклорезац Здравко Ињац каже за Тањуг да у последње време није ни покушавао да пронађе радника, а ни ученика.
„Нисам ни покушавао и не знам каква је ситуација. Вероватно неће нико ни да ради, јер сад клинци имају паметнија посла него да раде као стаклоресци. Иду на високе школе, баве се паметнијим пословима, од овога нема неке велике вајде“, каже Ињац.
Истиче да посла има, да су мале занатске радње као што је његова довољне да обезбеде просечну плату и „пристојан живот“, али да је тешко мотивисати младе јер је то тежак посао.
„Носиш стакло, претовараш, истовараш, радиш нешто рамова, али све је то физицки посао. Млади неће то да раде. Онај ко воли да ради, боље да седне за компјутер и заради паре него да туче чекићем по цео дан“, додао је Ињац.
