Један од омиљених наставника у Основној школи „Слободан Секулић“ у Ужицу је Милош Рацић, наставник историје. Он са својим ученицима снима филмове на разне историјске теме, лекције се уче кроз глуму и скечеве, а њихова продукција броји више од 120 остварења.
Овај наставник историје рођен је и одрастао у Војводини, у Ловћенцу. Након студија историје у Новом Саду, 2007. године посао је добио у селу Равни у ужичком крају. Данас је запослен у ОШ „Слободан Секулић“ у Крчагову. Познат је по томе што је направио револуцију у предавању историје, како у учионици тако и ван ње.
Са ученицима прави филмове о историјским личностима
„Дао сам драмски приступ историјским догађајима. Одлучили смо да правимо скечеве и да у њима ђаци глуме на некакве теме из историје. Пошто сам све то снимао камером, схватио сам да не би било лоше да се монтирају, обраде и да то назовемо филмом“, каже Рацић.
Са својих 150 ђака пре 15 година упустио се у филмске воде. Основали су продукцијску кућу „Радренис“ која је име добила по почетним словима села у којима је радио – Равни, Дрежник, Никојевићи, Скржути. До сада су снимили више од 120 филмова.
„Снимали смо филм о Александру Македонском, о Атили – Бичу божијем, о цару Душану, о Наполеону, али и о нашим писцима, књижевницима. Један од наших најбољих филмова је ‘На Дрини ћуприја’, где се појављује Иво Андрић“, објашњава креативни наставник.
Углавном су то краткометражни филмови од десетак минута, али је снимљен један који траје чак пола сата. Сви филмови су нискобуџетни, снимљени телефоном, фотоапаратом или камером. Наставник је сценариста, редитељ, сниматељ, монтажер, по потреби и глумац.
Ђаци овако боље уче
Ђаци кажу да су лекције учене кроз снимање филмова много занимљивије, него што се на први поглед чини.
„Ови филмови нису замена за оно што се учи у школи, али може да буде занимљиво да их подстакне да се заинтересују за одређени догађај, личност па би могли да наставе да истражују после филма“, објашњава Рацић.
Филмове снимају после наставе, најчешће неколико сати, понекад и неколико дана. Костиме и реквизите прибављају сами, доносе од куће, позајмљују из комшилука, купују на вашарима и бувљацима.
Пуна подршка родитеља
„Примера ради, имамо у близини и војни отпад негде смо набављали кошуље, шајкаче… Највећи изазов ми је био када је требало да снимимо филм ‘На Дрини ћуприја’ где је требало да прикажемо целу једну улицу из 1923. године. Ту је требало да прође пуно народа, у различитим костимима. Свега тога не би било без искрене и пријатељске подршке разних људи који се не виде у филму – родитеља, комшија…“, каже он.
Локације за снимања су најчешће школа, школско двориште, околна села, а у све је укључена и машта.
„Поток у Равнима који се зове Приштавица нама је био Дрина, а један Тановића мост нам је био ћуприја. Најважнија је морална подршка, а кад је осетим да је имам, онда нема проблема. Кад бих знао да друштво, родитељи, деца нису заинтересовани за то, не бих се ни трудио да то одржавам“, објашњава наставник.
Деца се на овај начин више друже
Кад не снимају филмове и не раде на градиву, деца уче игре које су некада играли њихови родитељи или баке и деке. Осим игара старог сокака, ученици више сеоских школа упознали су шта је хајдуковање, били на матинеу тридесетих година 20. века, као и у средњем веку све са циљем да се забаве и што боље разумеју историју. Јер овде се не учи за оцену већ за живот, каже овај наставник.
„Више бих волео да они кроз ову наставу буду исправно васпитани. Није битно да ли ће да препишу, него да касније израсту у добре људе. Неке вредности су непролазне и постојаће и за 100, 200 година. Волео бих да моји ђаци буду будући људи који ће такве исправне вредности неговати“, закључује Рацић.
Овакви просветни радници данас су ретки, али Милош верује да није једини. Упркос томе што рад у просвети изискује много времена проведеног у администрацији, од својих метода не одустаје и непрестано смишља чиме би поново могао да заинтересује ђаке.
Извор: Блиц
Фото: Фејсбук профил: Милош Рацић