Огласна табла
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Милија испричао како је пре 38 година устао из мртвих: Спремили му сахрану, купили црнину, чак и гроб обележили! А онда сам оживео

Лобању му „закрпили“ парчетом кости из кука

БЕОГРАД/УЖИЦЕ – Да је некад било како су ужички лекари рекли да ће бити, Милији Јовановићу (68) из Трипкове у подбрђу Златибора поодавно би попили за покој душе, лежао би под мермерним спомеником у сеоском гробљу.

Милија је после тешког удеса био у коми 35 дана. Говорио би народ на помен његовог имена: „Био је добар мајстор, али стрефила га несрећа. Бог му душу прости, убила га будала на мотору“.

Милија није од оног соја људи што те на прво виђење сумњичаво гледа испод ока, да те измере уздуж и попреко пре него што се упусте у причу, већ је целим бићем Златиборац који пред незнанцем очас отвара и капију и душу. Прво пита за здравље и треба ли помоћ, тек после ко си, одакле си, којим послом.

Пролетос се намирило 38 година од како је устао из мртвих. Отад тврди да нема смрти без судњега дана, пише Блиц.

Био је 17. март 1984. када га је, док је ишао на неко весеље, у Севојну с леђа покосио моториста. Болница, тешке повреде главе, прелом лобање… Живот о концу, невеселе процене, питање дана.

– Лекари су рекли да шанса не постоји, да од мене нема ништа, моју породицу су припремали за оно најгоре. Само захваљујући везама власника у фирме у којој сам радио упутили су ме на ВМА. Када су ме из ужичке болнице уносили у санитет нико ме од фамилије није препознао, толико сам био разбијен и разобличен – препричавао ми је Јовановић.

– Ако издржи до Београда ја ћу га примити, иначе је мртав и овако и онако, одговорио је доктор са ВМА ужичким колегама када су му ови пренели у каквом стању шаљу пацијента.

Са изузетком ноге која га боли и на коју видно шепа, а то је, рече, последица удеса која је временом све израженија, Миља Јовановић из Трипкове је добродржећи сељак.

Миљии су лекари шест пута отварали главу, лобању су му „закрпили“ парчетом кости из кука.

– После 35 дана, на неверицу ужичким лекарима, пробудио сам се из коме. Шест пута су ми на ВМА отварали лобању, последњи пут је крпили парчетом кости који су му извукли из кука. Као из туђег да су чупали, ништа нисам осетио кад сам стао на ноге. Три године је трајало лечење. У међувремену доктори који су ме исписали из живих срели су мог брата, али нису смели да га питају шта је са мном, него све уз причу изокола – испричао ми је Милија.

„Жив је, опоравља се, ено га у Чајетини,“ одговорио им је брат на питање које нису смели да му поставе. После пар дана огласило се звоно на улазним вратима куће Јовановића: „Опростите, ми смо лекари из Ужица… Дошли смо само да се уверимо да је Милија жив.“

– Био сам смањене урачунљивости, успорено сам ходао и трпео болове, супруга ме је хранила. Треће-четврте године после удеса први пут сам отишао на гробље на запалим свећу родитељима. Поред њиховог гроба било је пободено коље којим је било обележено где треба копати раку. Мени раку. Шутнуо сам колац и избио га из земље – наставио је пензионисани каменорезац.

Док се није опоравио страховао је само да ће се деца плашити његовог менталног стања и да ће им наудити. За све је био тешко болестан, осим за инвалидску комисију. Шест пута је пред њу излазио и сваки пут био оцењен као способан за рад. Морао је 1987. да се врати на посао. Пензионисан је из седмог пута 1996. на препоруку лекара са ВМА. И као пензионер је наставио да ради каменорезачки посао да би довршио кућу у Чајетини.

Набрекли прсти и боре на црним Милијиним шакама пишу да се није бавио послом за слабиће, већ да је преко њих претурио Златибор камења. Ручно је товарио камен у шлепере. Тај посао од људи наследиле су машине, али оне немају душу. „Немам ја ништа од тога што ће он дуго да робија, мени је важно да сам жив,“ рекао је на суђењу мотористи.

Миља се није придружио гоњењу, те је човеку који га је довео на руб смрти, и који је пре њега оборио још четворо-петоро пешака, уместо 12 година одрезано шест месеци затворске казне. „Мени је важно да сам жив“. Хиљаде пута је Милија од буђења из коме изговорио реченицу коју је рекао у судници.

Са супругом у Трипкови ужива у старости. Држи овце и свиње, бави се вртовима, коси, пласти, купи шљиве. Сам, кријући од деце која га грде кад се лати тежег посла, спрема и дрва за огрев.

-Сви ми бране да радим, само ме жена тера. Њој никад не могу урадити довољно. Изгубила је стадо, а овца звоно, сад нема ни оваца ни звона, и сад ти, Милија, тражи по шуми и трњу – шеретски намигује сељак који је пре 38 година био мртав.

У кућу је уселио сина и ћерку са породицама, мило му је што им добро иде у животу, славио је и рођење праунука. Још да дочека да ожени три унука и уда унуку, да им заигра на весељима. А после… Неће му више бити важно да је жив.

Курир.рс/Блиц /Фото: Владимир Лојаница

 

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Једна смеса за тесто у 3 боје: Прелепо декорисана и укусна слана торта – готова за мање од пола сата

ОГЛАСНА ТАБЛА

„Пун кофер прича“ у Народној библиотеци Ужице

ОГЛАСНА ТАБЛА

Влада је поново ограничила цене хране, и то на два месеца

ОГЛАСНА ТАБЛА

Србија против Камеруна за повратак у живот (11.00)

ОГЛАСНА ТАБЛА

Ујутро магла и мраз, током дана хладно и облачно

ОГЛАСНА ТАБЛА

Тежак удес на магистралном путу Чачак – Ужице!

ОГЛАСНА ТАБЛА

Колико ћемо сада плаћати млеко, шећер, брашно: Влада је поново ограничила цене хране, и то на два месеца

ОГЛАСНА ТАБЛА

Данас славимо Светог апостола Филипа (Божићне покладе)

ОГЛАСНА ТАБЛА

НЕСТАО БРАТИСЛАВ МИНИЋ: Родитељи очајни, последњи пут се јавио из Ужица, а ОВО је много чудно

ОГЛАСНА ТАБЛА