Његови вршњаци занимају се коцкицама, камиончићима, лоптама, луткама филмских супер-хероја, пластичним пиштољима, плишаним животињама… Слагалицама, аутићима, којечиме још уз шта дечаци проводе рано детињство.
А четворогодишњег Вукана Синђића из Ужица интересују само возови.
– Машиновођа – као из топа одговара малишан кад га питају шта ће бити кад порасте.
Тешко је схватити дечакову опседнутост возовима, железницом уопште, док му не крочиш у собу чији под су запоселе пруге, локомотиве, вагони, из чијих корпи за играчке „преливају“ возови. Успут и чути причу бистрог, васпитаног клинца и његових родитеља. Мајка Ивана и отац Бојан Синђић немају друго објашњење о Вукановој љубави него да је све почело када му је прабаба купила возић за други рођендан.
– Моја мајка је цео радни век провела на железници, али као административни радник, и тешко да је она та која га је привукла возовима – каже Бојан.
Кад се црта – Вукан црта возове, искључиво у рекламним свескама Железнице Србије. Кад је у вртићу био максембал – оденуо се као отправник, приде и на себе навукао макету локомотиве. Док се игра Вукан на глави носи железничарску шапку, а у руци знак за регулисање саобраћаја које му је поклонио пензионисани мађиновођа.
Кад се дохвати коцкица – слаже их у возове . Кад узме аутиће – ређа их као вагоне. Вукан возове прави од сламчица, привезака, магнета, свачега што му падне под шаке. Омиљена „сликовница“ му је часопис „Пруга“, информатор о раду Желенице.
Кад му се гледа цртаћ – тражи „Томаса“ или неки други са возовима.
– Машиниста пос’о зна, на ложача рачуна, огањ жари, “ћира” пухће, из димњака ватра суче – отпевао нам је Вукан стихове о “Шарганској осмици”.
Кад слуша музику – тражи песме, поздразумева се о чему. “Ивин воз” је одавно савладао. Возове зове пријатељима, а машиновође колегама.
– “Ћира” је добар, али је спор и испушта црни дим зато што је стар. Један “ћира” има у Мокрој Гори, а други у Пожеги. “Соко” је најбољи и може да иде сто на сат. У путничким возовима се возе путници, а у теретним угаљ и безобразна деца. Преко пруге не сме да се прелази! Воз када дође у станицу, тета изађе из кућице и свирне у пиштаљку и покаже му знак да стане. Пруге се праве од шина и прагова – довољно зна дечак за своје године.
Знају и родитељи за “цаку” кад се Вукану не свиђа ручак. Само кажу “машиновође све једу и морају добро да једу” и син им одмах пријања за тањир. На железничкој станици у Ужицу увек стоји локомотива, она резервна за случај да затреба да омени покварену, а дечаку је објашњено да она не вуче возове јер нема снаге зато што није добро јела.
– Изласке напоље са њим прилагодили смо реду вожње, и путничком и теретном, који смо уз Вукана морали да научимо. Под обавезно је да дођемо на станичне пероне да би он дочекао и испратио композиције. Маше им и виче: “Здраво, пријатељу”. Кад воз заманке иза кривине, у тунел, идемо на пиће – увек у вагон ресторан. Требали смо једном да га водимо у неку играоницу, али нисмо знали где је, а од нам објаснио: “Код теретне железничке станице” – каже Ивана Синђић, Вуканова мајка.
Најдражи дечаков доживљај је да се провоза возом, за сада му родитељи то приуште линијом до Пожеге где постоји Музеј железнице.
– Када одемо у Велики парк или на Плажу који се налазе испод пруге, Вукан чим чује сирену воза одмах се пење на тобоган, степенице, и одозго му маше уз чувено “здраво, пријатељу”. Да му који воз не би промакао кад је на тргу, највише воли да стоји н егде на средини, одакле између хотела и зграде пуца поглед на железничку станицу. По цео дан може да се игра возићима – о сину ће отац Бојан.
Ход по кући Синђића често је као ход по минском пољу од Вуканових возова и пруга поређаних подом.
– Кондуктер, отправник и ја – каже паметни малиша кад му траже одговор ко су мађиновођине колеге.
Фамилија добро зна шта ком поклону ће се највише обрадовати. Ено у остави Синђића још два нераспакована воза, скоро их је Вукан добио за рођендан.
Вуканови возови су од дрвета, пластике, метала, на батерије. Сви имају своје пруге. С вечери кад дође време спавања, друга деца пред починак загрле драгу играчку. Вукан грли – зна се већ шта.
БЛИЦ / ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / РИНГИЕР