Понедељак је био, једва да је одмакло подне, а Дрежником код Ужица сликао се призор као пред сутон у новембру. Хладноћа и облаци полегли по врховима брда обећавали су да ће да преснежи. Осећај туге што је лебдео у ваздуху није дошао ни облацима, нити га је нанео ветар с Дрежничке градине, он се на ове падине слепио и од њих не миче.
Ивана сам оставио каквог сам га и затекао. Испијеног лица крио је поглед, онај празни, равнодушни, и тихо се, као постиђено дете, ћућурио у расклиманој столици у дну полумрачне, дуго негрејане просторије. У њој је време стало пре пола века. Спремао се да побегне од беде тамо где му је сестра давно побегла. Родној кући, којој не води пут него стрма ливада којом не може санитет, неће се вратити док му не уведу струју, доведу воду, учине да му кров више не прокишњава. Кад и ако томе дође време неће моћи да помогне.
-Деда је умро 1999. Кад се Гордана удала пре 18 година, остао сам са дементном бабом и мајком. Баба је 2009. нестала и никада није пронађена. Мајку смо претпрошле године нашли мртву на путу, смрзла се у снегу док се враћала из наднице. После њене смрти остао сам сам, а болестан – причао је Иван.
ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / РИНГИЕР
Чекао је да се двоје комшија и рођак, придошлих да га дочекају из болнице и поздраве се, разиђу, па да се дохвати штака, замандали врата и оде из Дрежника прогнан несрећом.
Његовој кући струја је због неплаћених трошкова искључена пре седам-осам година. Зими кад се рано смркне, да не чами у мраку глуве собе, легао је на починак у четири поподне. Кад је имао понеки динар за свећу и касније. Вода у кућу никада није уведена. Под кровом који прокишњава су сто, столица, клупа, два кревета, шпорет, наопако окренут олињали тепих, сандучић за дрва – и ниша више. Све што има од покућства купили су деда и баба пре не мање од 50 година.
Оперисан је 13. фебруара у приватној београдској клиници. Мештани Дрежника, Месна заједница и привредници, уз велику помоћ земљака генерала Јелесија Радивојевића успели су да прикупе 1.062.000 динара за захват на куковима. Интервенција је још плаћена и испод цене.
Иван никада није био на мору. Сестра и он пропустили су све ђачке екскузије. Борећи се да преживи није ни стигао да упозна девојку којом би се можда оженио. Било је дана и у детињству, и касније кад је остао сам и болестан, кад је гладовао. Тешко болестан, укршетним ходом којим је успевао да суздржи бол, газио је неспретно по дрежничким шумама да сакупи два за огрев.
Иванова прича тукла ме је као маљем по глави. Ноге су ми дрхале. Није томе била крива хладноћа. Покисао сам до Иванове куће. Није од ње језа што ме је обузимала. Очи нису виделе до другог краја собе. Не због мрака који су донели црни облаци. Оловка у дрхтавој руци није стигла све да запише. Не зато што је Иван причао брзо.
Вечито је остао неспособан за физички рад који њему значи живот. Какав финијим послом да се бави – нити уме, нити ко у Дрежнику такав нуди.
Гордана са још шесторо живи у заједници Вујетинцима. Она и муж ни после 18 година брака немају децу.
ФОТО: ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА / РИНГИЕР
-Све новца што успем да приштедим, а немамо много, оставим по страни да спремим и понешто купим брату. Никако да зарадим да се лечим од стрерилитета – грлила је сестра брата.
Сад ће макар бити мирна са Иваном под истим кровом. Неће страховати како јој је брат, је ли имао шта да поједе, да ли су га ноге издале па негде беспомоћан лежи на ледини, често јурцати у Дрежник.
