ОГЛАСНА ТАБЛА
ЗАНИМЉИВОСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Креманско пророчанство – Јопет ћемо у своју памет доћи, те ћемо нечастивог оћерати да га више никад, у име Божје, не видимо!

Записи савременика потврђују да су Тарабићи – Митар и Милош били изузетни визионари и да је њихова највећа несрећа та што су рођени у Србији – да су живели у било којој другој држави били би проглашени за – националну икону
“Када Дрина код Бајине Башче будне премошћена на два мјеста и када потекне уз Тару, а у истом дану поклопе се Велики петак и Ђурђевдан – тих година ће наступити некакав великачки белај”.
Овако је једном приликом млађи кремански пророк, чувени Митар Тарабић, рекао свом записивачу проти Захарију. И, нажалост, то је изгледа једино његово предсказање које се односи на ова садашња збивања на нашим просторима, или ће пре бити да је читав део његових визија о томе, остао негде скривен, затурен или заувек изгубљен. Јер, било би чудно да видовњак таквог формата, какав је био Митар, прескочи читав један временски период, по свему пресудан, нарочито за његов, српски народ. Но, било како било, до нас је стигло то колико је стигло и можемо само да се нешто подробније аналитички осврнемо на то.
Пре свега, да ли је Митар тај “великачки белај” видео временски тачно, као што је неке друге догађаје из свог 19. века, и нашег века, неке готово датумски прецизно, тачно предвидео? Иначе, ово предсказање је Митровом записивачу, свештеном лицу, било толико апсурдно, да га није ни записао, већ је остало у народном предању, а добро се сачувало у памћењу пре свега Митрових Креманаца, јер је служило као пример видовњакових “сигурних промашаја” и било анегдотично за подсмех. Јер, и свештена лица су тврдила да нема шансе да се некада поклопе Велики петак и Ђурђевдан, а за општу сумњу била је и могућност да Дрина потекне узводно.
Десило се управо тако: Године 1983. Дрина код Бајине Баште заиста је премошћена на два места, спајајући обале Босне и Србије, изградњом два гигантска хидроенергетска објекта. Такође, потекла је уз планину Тару, пунећи велико акумулационо језеро, на висинској разлици од неколико стотина метара. А поклопили су се и Велики петак и Ђурђевдан – 6. маја 1983. године!
Није требало дуго, па да се, нажалост, обистини и онај “великачки белај” (зло) из Митрове визије. Негде иза ’83. године почели су виднији и жешћи разграђујући процеси у бившој СФРЈ.
“А када се народ српски добро намучи и напати, кад пострада све оно што је Христос на крсту пострадао, онда ће се из средине народа, из сиротог дома и од рода српског, јавити човек, који ће свој народ дићи, повести, ослободити и ујединити, тако да сви Срби буду заједно и да буду сами себи господари како никад раније нису били. И онда ће тек настати миран и срећан живот. Народ ће живети так лепо и биће тако задовољан да ће људи пролазећи покрај гробова предака својих узвикнути: устајте мртви да се науживамо.”
Проти Захарију, пак, Митар је рекао да ће тај ујединитељ српства “И ко бити и ко не бити” од његовог, Захаријевог, рода. А наводно је Митар некоме другом казао, да ће тај ујединитељ “бити опет по далекој, далекој вези, од лозе Обреновића”.
Али је забележно да је рекао и ово: “Карађорћевићи понеће царску круну у Крушевцу. Када се ово уреди и утиша, настају срећни дани. Земља ће рађати као никада до тада, отвориће се многи рудниции на њима држава и народ имаће велике зараде. Настаће благи и срећни дани као што то нико и никад није запамтио.”
Можда ово и није контраверзно, можда ће следити једно за другим. Наравно, под претпоставком да је то заиста Митар рекао, да није реч о манипулацији тадашњих пропагандиста двеју српских династија.
Митар је, међутим, јасно видео и велики сукоб народа, назвавши га “највећи општи рат”; а на Захаријево питање када ће уследити, Митар је рекао: “Кад мирис изиђе из пољског цвијећа, кад милост изиђе из човјека, кад ријеке изгубе здравље… Ондакар ће наступити највећи општи рат…”
“Удариће највећи и најбјешњи противу највећег и најбјешњег”. Пре тога, “Свијет ће (безнадежно) бити раздвојен на два дијела ко по сриједи расјечена јабука… Прије овог рата на пријестоље великачког царства народа преко бескрајне воде устоличиће се један човек који будне и сељак и чауш”. Он ће се “препуцавати са црвеним царом”, али ће “пушке опалити.. они књажеви које тај цар преко бескрајне воде будне изродијо… Људи који будну водили овај рат имаће своје учењаке и мудраце који ће измишљати свакојаку танад за своје топове. Када опале ондакар ће ова танад, ђе год будну пала, умјесто да убију замађијаваће све живо… и бацати у сан.”
“Ми у том рату нећемо војевати, али ће се други бити преко нашијех глава. У ваздуху изнад Пожеге с неба ће ужарени људи падати на земљу… Као да је Срба нестало у Србији, па неко други над њом… Побиће се страшно Руси са Талијанима.”
А како то да Срби неће у томе учествовати, Митар можда посредно даје одговор у једном другом свом казивању: “Наске као да једно вријеме у овијем нашијем предјелима неће ни бити, ни постојати. Отићи ћемо неђе на сјеверну страну, те ћемо пошље виђети какву смо глупост учињели и јопет ћемо се вратити. Када се вамо буднемо вратили, јопет ћемо у своју памет доћи, те ћемо нечастивог оћерати да га више никад, у име Божје, не видимо.”
О каквом је то одласку Митар говорио, не зна се. Хоће ли то бити неки својевољни колективни одлазак за неком бољом срећомм, мало је вероватно; или ће то бити неки нови изгон и несрећна сеоба под нечијим притиском, пред нечијом великом најездом? Или се то пак односи, Тарабићевим речима сликовито речено, на наш, већ неколико деценија трајући, добровољни “одлазак” (памећу) из своје националне, духовне и културне традиције, пре свега у проамеричке стандарде, који су, претежно и у оном најбитнијем, стандарди самог “нечастивог” (ђавола), па ћемо се опет – а то се већ догађа – вратити себи и својој традицији?
Или се то ипак односи на време “највећег општег рата”, у којем ће и земља и ваздух и вода изгледа бити страховито загађени и опустошени од разорних врста оружја, па ће велики део овог народа успети да се склони у “три крстате горе”, како Митар назива неко, за сада још неидентификовано место или начин спасавања. Јесу ли то планинске гудуре, пећине, нека уметна склоништа; неки мисле да је реч и о самим светим местима, манастирима, црквама, нарочитим геолокацијама… које ће у то време бити под заштитом вишње силе, а што би наводно био Божји спасилачки дар Србима зато што нису потпуно напустили Божју етику и законе.
“Пошље овог рата на пријестоље свијета доћи ће један племенити и добродушан риђи чоек. Благо ономе ко то доживи, јербо ће тај риђокоси свијем људима донијети срећу.” Седиште ће му бити Цариград.
Али ће се људи после неког времена опет прозлити и од Бога одметнути сада у још већи материјализам, предаће своје животе “мудрацима” (научницима) који ће за њих “писати разне књиге с нумерама” и “све препустити овијем низовима, те нако како им нумера рече, тако ће живјети и радити”. Могло би се рећи, да је овде Митар, готово модерним језиком, описао већ и данас постојећи високоразвијени свет материјалистичке науке, технике и технологије, заснован на математичким низовима (нпр. рачунари), на биохемијским формулама и технологијама (генетски инжењеринг), елементарним честицама и силама (нуклеарне, електромагнетске и сличне манипулације) итд. Мешање науке и технике у законе природе и у људски живот већ данас је достигло чудовишне начине, правце и размере. А какво ли ће тек бити у то описано време! Митар је, можда, међу онима који ће “научно” прописивати, усмеравати и контролисати и владати људима тобоже на њихову срећу, а у ствари удаљавајући их још више од Божјих закона, и то вероватно с благословом властодржаца.
У та времена “отићи ће чоек и до другијех свијетова и тамо затећи празнину и пустош, али ће јопет сматрати да све боље зна, него ли, Боже прости, сам Бог… Људи ће се колима возити и по мјесецу и по звијездама. Они ће тамо тражити други живот, али тамо живота какав је у нас бити неће. Биће га, али они неће умјети да разумију да је то живот накав какав јесте.”
Настаће онда “пропаст и помор” и великачка глад”, па ће се опет бежати у три крстате горе и у планине; биће хране али “ће бити отровата… те ће од ње одмах помријети. Онај који будне постио и испостио, тај ће остати жив јербо ће га свети Дух чувати и биће ближи Богу…”
А онда ће се “у руским далеким горама појавити … Арханђел Мијајло!”…
Митар је у битним и детаљним сликама видео и први и други светски рат и српски удес у њему. Ево неких делова: “… настаће Велики рат у којем ће се силна крв проливати… На нашу земљу навалиће три пута силнија војска преко ријеке… Три љета Србија ће бити умраку… под душманском влашћу. Земља ће нам бити пуста. Умираће се од глади и разнијех болести. За то вријеме наша војска биће у туђини. Прво ће бити на једном мјесту опасаном морима са свијех страна. Кад будне своје ране извидала, ондакар ће од пријатеља добити хране и џебане… те ће поново јуришати ка Србији и ослободиће не само наше, него и све оне предјеле у којма живе наша браћа.”
Део визије о другом светском рату: “Онај што будне на пријестољу наше царевине, погинуће од душманске руке… Сву нашу царевину запосједнуће туђинска, душманска војска, а цијела Јевропа биће под влашћу кривог некрста… Појавиће се људи са звијездом на челу… у народу ће се појавити чоек плавијех очију на бијелом коњу… И на његовом челу сијаће звијезда… тај ће чоек скупити велику војску и шњоме на Биоград ударити. Протјераће душманина из земље… Русија ће се сјединити са царевинама преко мора, те ће шњима заједно спалити тај криви некрст и ослободити сво робље Јевропе.”
А како су се ова Митрова предсказања и остварила, можда не треба сумњати да ће се и његова визија трећег светског рата обистинити, нажалост. Али, пођимо редом.
Наш најбољи познавалац “чуда из Кремана” Др Радован Н. Казимировић писао је: “Још пре четврт века сазнао сам да су у Кремнима, више Ужица, живела два видовита човека Милош и Митар, из честите куће Тарабића. О њиховом прорицању нисам ништа тачно знао, јер нисам ни био у могућности да дознам и запишем оно што су они казивали. Знао сам само да је по прорицању Тарабића био предвиђен крај династије Обреновића. Зато се раније о Креманском пророчанству говорило тајно у зуцкало једино у најужем пријатељском кругу, из бојазни да се не би имало посла са полицијом, због проношења лажних и обеспокојавајућих гласова…
О Креманском пророчанству је нешто мало написао пок. Пера Тодоровић, наш познати новинар у “Малим новинама 1902. године. Пошто су ти бројеви изазвали код публике сензацију и били на јагму разграбљени, то је он исте ствари изнео и у своме “Огледалу” (1903. год.). Тодоровић као “дворски новинар” знао је много ствари, али своја сазнања казивао је често у слободној приповедачкој форми, тако да је тешко распознати истинито од измишљенога. И док је он то пророчанство изнео кроз политичке наочари, дотле је наш посланик у Лондону г. Чедомир Мијатовић исто износио у уверењу, да ће се по њему испунити сви наши велики политички догађаји. Он је до смрти чувао извесне записе о томе, који ће се доцније објавити и тврдо веровао у то пророчанство, што је писцу ових редака и саопштио писменим путем 6. фебруара 1929. године.”
“Када је 1875. године кабинет чича Данила Стефановића распустио Народну скупштину (а нико се томе није надао), тада је пок. Аљо Протов рекао: “Видиш ли како се све збива што је онај прорекао!” А тај неко био је Митар Тарабић из Кремана. Факат је да је Аљо то причао г. Мијатовићу, тадашњем министру финансија, јер је он, по препоруци г. Мијатовића, после тога био примљен код краља Милана у нарочитој аудијенцији.
Краљ Милан га је сигурно молио да му прича све што о томе пророчанству зна, али је Аљо увијао… Он је знао да је то пророчанство црн по династију Обреновића, јер је Милош Тарабић прорекао њену пропаст још 1854. године. Краљ Милан је због овога мрзео прота Зарију… Њему је Креманско пророчанство стално било у памети, јер му је г. Мијатовић о томе у двор донео читав “штос” званичних поверљивих аката од 1868. године, те је краљ Милан читао…
О тим пророчанствима причао је пок. Прота Зарија још пре седамдесет година проти Гаврилу Поповићу бившем посланику Свето-Андрејске Скупштине и дугогодишњем члану Апелаторске Конзисторије (1823. – 1881.). Њега је прота Зарија необично волео и ценио, па му је шта више по молби и рукопис о тим пророчанствима спремио и дао. Прота Гаврило је рукопис узејтињавио; метнуо га је у стакло и укопао под темељ своје старе куће…
– Гледао сам својим очима – рекао ми је пок. прота Зарија – кад је прот Гаврило тај рукопис у стакло метнуо и запечатио, рекавши: “Кад се кућа стане рушити, наћи ће се и ово”. Рекао ми је и то, да су пре двадесет-тридесет година копали и тражили тај рукопис, али га нису могли наћи. Али, он је умро у вери да ће се тај рукопис кад-тад наћи под темељем куће. А то ће бити онда када се кућа стане рушити. Да сам у власти и могућности, ја бих наредио да се та кућа до темеља поруши. Тада ће се рукопис наћи и потврдити сва она пророчанства…
По др Казимировићу “пророчанства која су у Кремнима изрицана везана су за имена Милоша и синовца му Митра Тарабића. Они су некад живели заједно у једној кући. Пок. прота Зарија познавао је добро и једног и другог. Они су му били кумови. Нарочито је добро познавао Митра, јер је овај дуже живео од Милоша. Са Милошем је свега два три пута у животу разговарао, јер је он по доласку протином у креманску парохију ускоро умро. Са Митром је пак небројено пута разговарао. Милош Тарабић рођен је 1809. а умро 1854. године.Његов синовац Митар био је скоро вршњак протин. Рођен је 1829. а умро 21. јула 1899. године.”

Ординација

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Општина Пријепоље обезбедила климе за породлиште, мајстори их уградили џабе – нису наплатили своје услуге

Свака друга фирма у Србији без запослених или с једним радником

Двојицу мушкараца у Ивањици ударио гом док су брали малине

Наредне недеље нови јавни позив за премије за млеко

Извучени први добитници Велике летње наградне игре

„Бубе“ стигле у златиборски ауто-камп

ОГЛАСНА ТАБЛА

Летњи биоскоп на отвореном 21. јула

Данас је Свети Прокопије

ОГЛАСНА ТАБЛА

Снажна подршка ужичким пројектима средствима из опортунитета