Времена кад су најбоље пролазили малинари са засадима од по неколико хектара су иза нас. Неизвесно тржиште, све већа цена улагања и висока цена радне снаге довели су до тога да се произвођачи опредељују за мање парцеле, тзв, породични засад чија површина је око пола хектара. Уколико на њој раде три члана породице, додатна радна снага ће им требати само у берби, а ако домаћинство има 5-6 берача, онда све могу сами.
Милија Марић из ариљског села Драгојевац са супругом и ћерком обрађује малињак површине 60 ари. Сваке године уберу око 10 тона малине а да би принос остао на том нивоу, потребан је огроман рад и примена свих агротехничких мера, као и система за наводњавање.
„Све је покривено системом за наводњавање, јер, ако изузмемо град, суша је највећи непријатељ малини. Последица прошлогодишње суше, захваљујући наводњавању и прихрани кроз систем нема. Постоји манометар који прати притисак и то је најсигурнији начин за дозирано наводњавање и прихрану. Града срећом овде није било од 2011. и ваљда га неће ни бити. С породицом радим све: чишћење, везивање, фрезирање, окопавање, прскање, све до брања стижемо без ичије помоћи. Плаћање радника у периоду пре брања је огромно улагање унапред, у времену кад се не зна ни какава ће година, али ни која цена малине бити“, прича за Нова.рс Милија.
Милија је константно присутан у малињаку, а ћерка и супруга се укључују када дођу с посла. Заједништво у радовима их каже спашава, јер се рачуница зараде тек може правити кад почне берба и откуп, тек тад је цена малине позната. Током бербе некада и порасте, али је у Србији тако, цена ниједног пољопривредног производа није гарантована јер зависи од ситуације на светском тржишту.
„Не би могли да немамо трактор и све прикључке који нас доста одмењују, али и то зависи од временских прилика јер је стрмо, па ниједна машина по киши не може у малињак. Предност је и то што су ми парцеле на западној страни и поред шуме, што је у сушним годинама, које су све чешће, од велике важности. Али до брања све стижемо и ово је идеална парцела за породицу. Раднике плаћамо када стигне берба, јер 10-11 тона ми не можемо да оберемо, а то је идеалан принос до кога годинама долазимо“, каже Милија.
То што Милија са својм породицом успева да малињак доведе до бербе без туђе помоћи, не значи да нема велика улагања унапред. Хемијски препарати, а пре свега ђубриво и нафта, никад нису били скупљи.
„Килограм ђубрива је прошле године био 38 динара, а сад је 110, то је најјефтиније, а боља су и по 170 динара по килограму. Жица, канап, препарати, то је све скупље 50-100 одсто, нафта је прескупа, то су хиљаде динара сваки дан улагања, а берба и наплата малине на дугачком штапу. Прича се о некој цени, али нико је званично није потврдио, радници рачунају да ако је прошле године малина била 420 динара, а ове године ако буде 800, да и они треба да подигну цену рада за 100 одсто, то није могуће јер нико не мисли о улагањима и условима под којима произвођач ради. Ако тако рачунамо, онда се више исплати радити у малињаку него га имати“, истиче Милија.
Он још каже да и ако малина буде дупло скупља у откупу у односу на прошлу годину, да ни то не може покрити улагања и достићи прошлогодишњу зараду. Ипак, док буде имао снаге и помоћи укућана, каже да неће одустати од парцеле која је по мери његових потреба и могућности, а о проширењу засада не размишља.
Нова
