Многи музичари и они који уживају у мелодијама и речима старих песама обично не знају када су и како настале. Једна од таквих старих песама које се певају и у београдској Скадарлији и широм Србије је „Ој, Ужице, мали Цариграде“.
По легенди песму Ој, Ужице, мали Цариграде певале су буле, када су Турци напуштали Ужице. Године 1862. чак девет стотина рабаџија из Србије било је ангажовано за исељавање турског живља, а песма је сачувана до данас.
По легенди песму Ој, Ужице, мали Цариграде певале су буле, када су Турци напуштали Ужице. Године 1862. чак девет стотина рабаџија из Србије било је ангажовано за исељавање турског живља, а песма је сачувана до данас.
„Тиме су асоцирале на сво оно лепо време, које су провеле у шехер Ужицу, значи, једном лепом ужичком граду. О времену које су провеле у лепом расположењу и једној дивној чаршији“, објашњава Мишо Познановић, музичар и хроничар Ужица.
Ова песма се пева готово два века. А Вук Стефановић Караџић записао је да је она настала 1841. године.
Иако је певана при одласку Турака, у периоду који је претходио том догађају музика је утихнула у Ужицу. Стални сукоби између турског и српског живља утицали су на опадање економске моћи града који је имао чак 1.400 дућана.
„Феликс Каниц и енглески савременик Патон пишу о лошој хигијени, о лошем стању турских зграда. Тако да је свеукупно то било тешко стање и за Турке, а које се преносило и на Србе“, наводи историчар Немања Обрадовић, кустос у Народном музеју Ужице.
„Пјесма ужичка“ описала је лепоте вароши, али из тог периода датира још једна песма са идентичном мелодијом – о Моћевчића граду, данас Пљевљима.
„Код те Моћевчића варијанте прича је љубавна. Значи, прича се о лепоти једне Магде и о њеној љубави, да ли она треба да се уда за једног момка“, напомиње етнолог Ивана Тодоровић.
Ужички музеј чувар је историје и негује богатство традиције тог града, а музичари у Србији и Црној Гори на исту мелодију, певају различите стихове.
РТС/Припремио Предраг Стојковић
