ОГЛАСНА ТАБЛА
ЗАНИМЉИВОСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Како сам се породила државно без „коверте“ и са епидуралом

Оно што је сигурно је да сам се ја осећала као да сам се порађала у приватној болници уз додатни осећај сигурности који пружа државна болница тог капацитета.

Након осам месеци вођења трудноће у приватној институцији размишљала сам о томе да 300.000 државне помоћи за прво рођено дете потрошим на порођај у истој. На све сам била спремна, само да избегнем контакт са државним болницама. На крају сам се породила државно, без “коверти” за лекаре и за епидурал и то је сигурно једно од најлепших искустава у мом животу.

Бол је некако гарантован и њега се нисам плашила. Плашила сам се третмана особља – пре свега акушерског насиља. Приче жена из мог окружења о докторима који вређају и ударају, женама које су мртворођену децу саме породиле у тоалетима породилишта су биле оно што ме је бринуло, не какву ћу саламу да добијем за доручак. Добро се сећам првог и последњег одласка код гинеколога у државној институцији када сам имала 15 година, док ме је медицинска сестра на ходнику пуном људи испитивала о мојим проблемима и разлозима доласка.

Плашим се и избегавам државне институције и сваки пут када сам приморана да нешто тамо обавим – било да је у питању вађење личне карте, решавање пореза или одлазак код лекара, ја се спремам као да идем у рат. Као да ме са друге стране очекује непријатељска војска која само гледа када и како ће да ме нападне.

Термин за порођај се ближио а ја нисам била ближа одлуци где ћу да се породим. “Мораш да нађеш доброг лекара и везу”, “спреми коверту, то се зна – епидурал је 150 евра, али вреди”, “те што су се порађале без везе су на крају саме родиле дете” слушала сам свакодневно од жена.

У свом јадиковању дошла сам до докторке која ради као педијатрица у КБЦ Звездара. Заједничког пријатеља сам замолила да је отворено пита како све то изгледа, какви су услови, ако бих ишла тамо – код ког доктора или докторке да идем, и на крају дана – за кога колико пара да спремим. Ако је то већ нешто што се мора, да ми макар неко каже колико је то пара.

На Звездари је правило првих сат времена по порођају – кожа на кожу, беба се стави на маму за први подој. Собе су трокреветне, постоји и апартман, али је боље када имаш некога у соби. Спроводи се политика дојења што значи да се пружа подршка женама у том процесу. Собе су релативно скоро реновиране, све је пристојно. Храна је болничка стандардна. Епидурал се само тражи и добије у највећем броју случајева. А за коверте – то се, по речима докторке, тамо не ради. Људи часте некога ко им се нашао – да ли сестру или бабицу или докторку, чоколадом и кафом, како је ко у могућности. Али то је част, ништа није обавезно. Ништа се не подразумева нити очекује.

Моја тетка која се породила пре пет година у Градској је потврдила ову причу од докторке додајући: “Нико није исфолиран тамо и сви су у максималној приправности јер их не носи сујета. Раде поштено и одговорно, раде са Ромкињама као са свима осталима и то даје капацитет искуства и људскости.”

Она се, без претходног договора и коверте упутила у породилиште када је почео порођај, породила се уз “И wант то бреак фрее” од Квина пошто у порођајној сали иде музика, што је тетку одушевило. Маштајући о песми која би ишла на мом порођају, упутила сам се на Звездару код докторке Николине Вулић.

Наредне три недеље са докторком сам се виђала на редовним контролама а љубазност која ме је дочекивала сваки пут на шалтеру, на ЦТГ-у, наставила се и приликом пријема на одељење патологије и касније у порођаној сали, породилишту па све до отпуста.

Можда сам ја претерано одушевљена јер сам била спремна на хорор. Очекивала сам да ће ми радити клистир у просторији пуној жена, испоставило се да је соба за то издвојена и да сам тамо била сама. Причале су ми жене да ће ми мобилни телефон бити одузет а медицинска сестра ми је рекла “оставите све ствари овде, а понесите само паковање уложака и мобилни телефон”. Тај исти телефон сам до одређеног дела порођаја држала у рукама и обавештавала породицу о свему а током порођаја стајао је на сточићу поред са ког га је докторка узела да њиме направи пар фотографија и видео запис, док је бабица приносила бебу мени. Узела сам га у руке тачно 30 минута након што сам се породила и јавила се мојима. Плашила сам се да ће ме обријати иако за тим нема потребе, нису то урадили.

Плашила сам се изложености свог тела непознатим људима и погледима, плашила сам се да ћу тако огољена изгубити достојанство, да ће ме осуђивати због тих 18 килограма које сам добила у трудноћи и дебелих ногу које не могу да држим довољно дуго. Нико ништа није рекао за моје тело, помогли су ми да држим ноге, рекли да ће да ми мало погурају бебу у последним моментима када сам губила снагу. Нико се није драо на мене, охрабривали су ме речима “браво, још само мало, види јој се већ косица”, “баш би било глупо да сад идемо на царски, је ли да?” уз пратеће “немој да замериш, ми се тако само шалимо, да се и ти опустиш”.

Плашила сам се анстезиолога који вређају жене, дошла је предивна анестезиолошкиња која ме је спровела кроз ову, ни мало наивну процедуру, уз асистента који ме је придржавао тако да сам могла да се наместим у одговарајући позу и да се опустим. Када је дошао ред на епизиотомију, јасно ми је било да је неизбежна.

Знала сам то, јер сам у неком од разговора са докторком рекла да су ми препоручене масаже међице (за које тврде да спречавају пуцање и потребу за сечењем) јако непријатне и да не могу да их радим. Тада ми је докторка објаснила да не морам себе да излажем томе, да оне могу да помогну али на крају дана нису пресудне у томе да ли ће доћи до пуцања или не и да они раде све да спрече епизиотомију, али да је сечење увек боље од пуцања. Рекла сам јој да имам поверење у њене одлуке које ће морати да се донесу на лицу места. Ожиљак је мали и брзо зараста, сечење је урађено под анестезијом тако да га нисам много осетила.

И то поверење је било кључно. Поверење да сви ту раде све у мом најбољем интересу и интересу бебе. Да су професионалци а не приучени лекари, да су то људи који воле свој посао, који ме не мрзе јер су ми контракције кренуле у пола ноћи и јер сам их упишкила случајно.

Пар сати после порођаја разговарала сам са докторком која је била дежурна на мом порођају, рекла је: “Ми смо се само чудили зашто нам се ти на свему захваљујеш. Од јутрос, шта год да смо урадили – од прегледа па на даље, ти си стално говорила – хвала вам. То је нама било чудно, јер смо ми само радили свој посао.” А ја сам се захваљивала у интеракцији са сваким чланом особља као што то иначе чиним у било којој другој интеракцији са било ким – у продавници, кафићу, на пијаци, код козметичара.

Нисам ишла у рат, нисам их гледала као противнике, већ као свој тим. И они су људи позтивно реаговали на то. Моје одушевљење на жалост није делио велики број породиља. Моја цимерка је негативно коментарисала свакога ко је ушао у нашу собу – од бабица, сестара, лекара у визити. Чини ми се да је са свима била у неком конфликту. “Не смемо да отворимо прозор!”, “Немој да те виде да си донела цуцлу!” била су само нека од њених упозорења за која ће се испоставити да су била неоснована.

Морам да будем искрена и да кажем да нису ни сви моји контакти били беспрекорни. У једном тренутку нека сестра из педијатриског тима ми је добацила “Шта? Још увек је нисте обукли?!” док сам ја ошамућена стајала изнад тек рођене бебе покушавајући да јој рукицу угурам у рукав. Објаснила сам јој да целу ноћ нисам спавала, да ми да времена и да ме не гледа као кретена. Истог дана, жена из кухиње нас је довикивала “ајмо женице, брзо, ручак, идемо” на шта сам јој рекла да смо на одељењу све порођене са својим бебама и да не можемо скачемо како је она замислила, већ да нам је потребно време да се довучемо до трпезарије и да јој не пада на памет да расклања храну после пола сата како је замислила. Наставила је да се свађа са мном а ја сам јој објаснила да нисмо у војсци и да престане да нас малтретира са својом виком. Обе су свој приступ према мени промениле у наредним данима.

Грозна је помисао да морате да се, у тако рањивом, најрањивијем стању, борите за нормалан третман, за људски приступ. Али то су и даље, у мом случају 2 ситуације са 2 жене од тима који је чинило преко 40 људи за тих 5 дана у болници. Поред те две непријатне ситуације, памтим и ону у којој ми је саопштено да је беба изгубила више грама него што би смела и да се препоручује дохрана. Мој први неуспех као родитеља – нисам обезбедила храну за своје дете, ја је такорећи изгладњујем тиме што не знам како се доји, помислила сам. Кад су је узели и одвели на дохрану, остала сам да стојим на ходнику, испрепадана, на путу да се распаднем у сузама. Сестра је то видела и вратила се код мене да ме утеши: “Не брините, није то ништа страшно, дешава се. И нема везе са вама, то је и до бебе – ни она не зна да сиса правилно још увек. Али решићемо то, не брините.”

И стварно, у 12 сати је све било решено. Беба нахрањена и спремна да доји а ја умирена и охрабрена да наставим да дојим, уз подршку тима лекара који воде рачуна о нас две. Пуштене смо 24 сата касније а ја сам се са особљем поздрављала са “хвала вам, видимо се следећи пут!”, сада коначно уверена да ћу некада поново бити трудна.

Две недеље касније ја још увек не знам да ли сам овако добро прошла на порођају захваљујући малом броју трудница које су биле на Звездари, због чега је особље имало времена и простора да ми се посвети или је питање среће или су стварно сви на које сам наишла неки дивни људи који су на посао дошли расположени тог снежног дана. Али оно што је сигурно је да сам се ја осећала као да сам се порађала у приватној болници уз додатни осећај сигурности који пружа државна болница тог капацитета.

Жене у порођајним салама и породилиштима свакодневно доживљавају насиље. Физичко и психичко, оно које их животно угрожава или оставља трауме до краја живота. Сада, захваљујући храбрим женама које су о томе проговориле знамо то. Зато је страшно незахвално писати о позитивним искуствима са порођаја, али је, чини ми се и неопходно. Ја сам у данима пред порођај вапила за неком добром причом, неким доказом да може и боље, да може другачије. Да није сваки порођај злостављање.

Отуда овај текст, као охрабрење трудницама које се са разлогом плаше док се спремају да нови живот донесу на свет. Подсетник да може и мора другачије. Подсетник да нису сви исти. Да су са те “друге стране” неретко наши савезници а не наши противници. Ово је уједно и начин да се захвалим онима који су мене породили и, надам се, мотивација другима да буду бољи. Да схвате колико нам је важно да нас третирају достојанствено, колико смо рањиве и уплашене. Да је време да престанемо да се за породилишта спремамо као за ратишта.

У случају да си доживела било какву повреду права – било у државној или приватној здравственој институцији – можеш поднети пријаву Канцеларији за заштиту права пацијената у свом граду. У Београду мејл за пријаве је саветник.пацијената@београд.гов.рс

Шта сам још сазнала

Оно што сам сазнала из прича људи који се баве овим послом је да су неки гинеколози напустили ово породилиште, што је одвукло велики број породиља. Не треба заборавити ни на корону и чињеницу да је КБЦ Звездара пет пута у протекле две године улазила у ковид режим, што је вођење трудноће у тој институцији учинило готово немогућим.

У мом окружењу је тренутно десетак трудница или свеже порођених жена. Све су се порађале у једној од ове три болнице – Драгиша Мишовић. Народни Фронт или Вишеградска. Осим ако то нису урадиле приватно. Ни једна од жена коју познајем није разматрала порођај на Звездари, неке су чак и биле изненађене информацијом да ту постоји породилиште.

Нова

Podeli članak

Komentari

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Лето са Стојаном Стивом Тешићем на платоу хидроцентрале “Под градом” (ВИДЕО)

Време за куповину некретнине на мору?

Ускоро почиње исплата пензија за јул

Ево када наступају наши представници на Олимпијским играма

На спортским теренима у Турици припреме картинг репрезентације Србије у наредна три месеца

Летњи улични ерски кабаре од 26. до 28. јула

Летњи биоскоп на отвореном одушевио посетиоце на међустаници Голд гондоле

Облачно и свежије – локално могуће непогоде

Борцима са подручја града Ужица додељене борачке легитимације