Огласна табла
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Излазак жена из економске сенке

У периоду између два Светска рата, термин женско предузетништво није постојао, положај жене у друштву дефинисао је Српски грађански законик из 1884. године по коме жена није имала право гласа, као ни право да наслеђује имовину, што је утицало на њену материјалну основу и могућност да се развија и бави неким послом. Крајем XIX и почетком XX века жене се углавном окупљају око хуманитарних друштава као што је Коло српских сестара, друштво Црвеног крста и кнегиње Зорке. У оквиру ових удружења жене прате душтвене токове и дају допринос, школујући сиромашну децу и негујући болесне. Крајем I Светског рата, када је погинуо велики део мушке популације, почиње да се развија и свест да и женска деца треба да се школују, најпре у основним школама, а потом завршавају и средњу школу у то доба Гимназију и Учитељску школу, потом и факултете, Филозофски и Медицински.

Тридесетих година XX века жене почињу да наслеђују имовину, наводи историчарка Народног музеја Станојка Миливојевић, чему сведоче и писани трагови где се спомиње да је у Ужицу власница кафане „Златни рог“ била Даница Ћирјанић. Такође, кафану занатлије Михаила Јелисавчића наслеђује Цвета Јелисавчић, а записи кажу да је кафана боље радила у време када је власница била Цвета и називали је „Код  Цвете Јелисавчић“. Пример да су жене радиле у то доба је и кафана „Код Ђеда“ на ужичком Доварју, у коме су супружници радили заједно, са своје две кћери. Према томе, било је примера да је жена власница, да наслеђује посао мушкарца и да ради заједно са супругом.

У овом периоду у градској средини било је и жена из боље стојећих породица, које су похађале шнајдерске курсеве и потом шиле не само за своју ужу породицу, већ и пријатеље,познанике и комшије, и на тај начин долазиле до материјалних прихода. Што се тиче жена из сеоских подручја, оне су ишле на курсеве за одржавање домаћинства, хигијену у породици, правилно и здраво одгајање деце, узгој стоке и уз све ове послове радиле су и на пољу. Тада жене почињу да иду на пијац и да продају производе од млека, као и воће и поврће и ручно рађене одевне предмете.

Тек након II Светског рата, тачније 1946. године жене добијајају право гласа и постају равноправне са мушкарцима. Нова права која су жене Југославије стекле у социјалистичком времену заправо су саме освојиле, пре свега равноправним учествовањем у Народно ослободилачкој борби (НОБ). Та освојена права су након рата ушла и у законодавство чиме су жене стекле и формални државни подстицај и охрабрење за еманципацију и равноправност с мушкарцима. Антифашистички фронт жена (АФЖ) био је искључиво женска, масовна организација која је скупила и каналисала женску енергију за унапређење положаја жена у друштву. АФЖ је била својеврсна школа у којој су жене научиле да буду активне у јавном и политичком животу земље.

Лист „Победа“објавио је 1951. године текст под називом „Оснивање секција жена- задругарки „ у коме се наводи да је Главни задружни савеза ФНРЈ,  донео одлуку да се  при сеоским земљорадничким задругама и среским савезима оснују секције жена, које ће имати посебну улогу и задатак да развијају задругарство. Циљ је да се мобилише што више жена, како би развијале производњу у задругама, а нарочито ситним пољопривредним гранама (повртарство, пчеларство, живинарство, кунићарство и друго). Такође биће организовани и краћи курсеви за кројење, шивење и плетење. Посебна пажње секције треба да буде на усавршавању и подизању домаће радиности, стучном и културном уздизању задругарски, развијању задружног духа и побољшању животних услова, наводи се у тескту.

Иако су жене након рата углавном радиле у својим домаћинствима и фабрикама, било је и оних које су се одважиле и почеле да се баве у то време мушким послом. Једна од њих била је Рада Трајковић, прва жене шофер у Западној Србији, родом из Јежевице а удата у Ужице, пише у тексту листа „Победа“ објављеном у јуну 1951.године. Наиме, ова жена је колима обишла читаву Титово ужичку област, превозећи ракију и вино, као и стотине вагона јабуке и шљиве.

Појава женског предузетништва почиње након ратних 90-их година, када су се појавили и први међународни програми економског оснаживања рањивих категорија односно избеглица.  Период након 2000. године обележило је пропадање друштвених предузећа, што је довело до тога да су многе жене остале без посла. Жене које су остајале без посла због свог старосног доба и гашења индустрија, биле су различитог образовања и веома различитих вештина и знања, те су се могле радно ангажовати на више начина.

Задругарство које је засновано на принципу самопомоћи, чинило се као један од начина за излаз из овакве ситуације, јер је било жена које су имале такво образовање и искуство да су могле бити менаџерке, те су могле уједно и окупити жене других профила и помоћи у  запошљавању жена са нижим образовањем и жена из рањивих група.

Ову иницијативу пратили су бројни проблеми, који су се испољавали на многе начине. На пример, трговински судови су одбијали да региструју задруге, односно, одуговлачили су ове поступке, па је у Ужицу на пример, шест месеци трајао поступак регистрације образовне задруге. Надаље, 2006. године уредбом је забрањено задругама да обављају књиговодствену делатност, што није законито, укинуте су штедно кредитне задруге, а приликом доношења Устава из 2006. године постојала је иницијатива да се задружна својина изостави из Устава. У пракси је постојао низ мера, које као да су биле осмишљене са циљем да се задругарство омаловажи а људи обесхрабре да се удружују. На пример, у појединим банкама нису хтели да издају чекове запосленима у задругама, а у активним мерама Националне службе за запошљање, задруге нису препознате као правни субјекти који могу да конкуришу за подстицаје.

Почетком 2000-их година су се појавиле одређене могућности са донаторима који су давали мале грантове за опремање економских иницијатива. Тада се дошло до закључка да би у градским срединама требало подстицати књиговодствене, едукативне и здравствене задруге, а упоредо радити едукације о пословању задруга.

Карактерстика земљорадничких женских задруга јесте да теже производњи органске хране и да се поред примарне производње пољопривредних производа баве и њиховом прерадом. Прерада је базирана на традиционалном знању и старим рецептима који су на тржишту тражени због специфичних својстава и разноликости укуса.

Треба нагласити да сам појам женског задругарства није у складу са једним од основних принципа задругарства, а то је отвореност чланства. Ипак, женско задругарство има дугу традицију на овим просторима. У доба социјализма позната је била ткачка задруга из Гуче коју је основала Рајка Боројевић. О тој задрузи и њеној важности за сеоске жене (ткаље), које су први пут засновале радни однос и касније оствариле пензију, као и о важности ове задруге за развој тог краја, постоје бројна сведочења и књиге, као и музејска поставка у Гучи. Следећи овај пример, основана је чувена задруга Златиборских плетиља из Сирогојна.

Кроз вишедеценијско залагање за економско оснаживање жена, Женски центар Ужице је успео да охрабри жене на удруживање, да их заступа у правима, да креира пројекте који ће допринети њиховом запошљавању и да понуди целој друштвеној заједници модел за решавање питања запошљавања незапослених жена и то нарочито жена из рањивих група. Тако је 2000.године успостављен Економски програм, јер су жене остајале масовно без посла, због гашења индустрија и због година живота.

Најпре се кренуло са обукама незапослених жена економске струке и оних које су остале без посла и због пасивности изгубиле корак са прописима у области рачуноводства. У Ужицу, према евиденцији НСЗ, 38 % жена које су прошле обуке запослило се у року од 2 месеца, а неке од њих су отвориле и самостале рачуноводствене агенције. Поред тога рађене су и обуке за жене које желе да се баве предузетнишвом. Тренинг под називом „Пет корака до бизниса“ које су креирале жене из организације Асоцијација пословних жена ПАЖ из Новог Сада, Женски центар Ужице одржао је за преко 230 жена у разним градовима Србије. Формирано је 25 радњи и 1 предузеће. Међу њима је било и неколико задруга у Ужицу: Земљорадничка „Про фемине Здравчица“, образовна задруга „Софија“, пословне задруга „Алијанса“ и здравствена задруга „Св. Мина“.

Након три године рада Рада Гујаничић из Женског центра наводи, да су детектоване  различите врсте препрека и да је превише било изазова. Анализа је показала да постоје интересовања за покретање преузетничких активности из нужде у највећој мери али и других где су жене желеле да развијају свој потенцијал и где су пронашле и материјални интерес али задовољење својих амбиција. Поред тога постојао је и један број жена којима је био циљ да добију неку опрему или новац али не и да са тим заиста развијају бизнис. Током тренинга дошла је до изражаја врло битна карика за доношење одлуке о покретању бизниса од стране жена, а то је подршка породице. Жене које су знале да имају подршку могле су да размишљају о свом послу, а оне које то нису имале су углавном одустајале. Подршка се није односила само на подржавање у смилсу преузимања кућних послова, помоћ у одгајању деце, помоћ у финансирању већ и на директан утицај да жена не може тиме да се бави.

Што се тиче системских изазова било их је много. У малим срединама нису постојали сервиси за чување деце, или старих и није постојао организован превоз. Банке нису имале кредитне линије које би пратиле развој оваквих малих бизниса, што значи да би имали камате које неће угрожавати развој бизниса као и примерене рокове за отпату кредита.Углавном су то били кредити са вискоим каматама и роком отплате за 24 месеца што ни случајно није могло допринети развоју бизниса малих фирми. Развојни фонд који је одобравао кредите са 1% камате на рок отплате од 20 година је био изузетно корумпиран и са тим кредитима су трговали они који нису имали никакве везе са бизнисом. Чак су и службеници (по речима неких жена ) у приватним банкама тражили проценат за услугу обраде за ова кредитна средства, што је било крајње поражавајуће. Област пољопривреде и производња и стављање у промет прерађених производа је била скроз запостављена. Упорни апели да држава уреди ову област и омогући људима који продају на тезгама прерађене пољопривредне производе трајала је више од 20 година када су донети:

-Правилник о малим количинама примарних производа које служе за санбдевање потрошача,подручју за обављање тих делатности, обајвљен у  Сл. гласник РС, 111/2017

-Правилник о производњи и промету малих количина хране биљног порекла, подручју за обављање тих делатности, као и искључењу, прилагођавању или одаступању од захтева хигијене хране. Правилник је ступио на снагу 22. фебруара 2020. и примењује се од 1. марта исте године.

Разлог борбе да се донесу ови правилници, био је тај јер су људи који су продавали на тезгама ову врсту робе константно били изложени рекетирању од стране државе: с једне стране нису имали уређен закондавни оквир с друге стране држава их је пуштала да то раде а онда свремена на време слала пољопривредну и ветеринарску инспекцију која им је наплаћивала казне. И то је трајало годинама.

Садашња слика женског предузетништва је у великој мери промењена на боље. Све више има предузетничких послова којима се баве жене чак и у сфери високопрофитних бизниса, а помоћ стиже и од локалне самоуправе. Наиме, град Ужице почео је да сарађује са  Фондацијом “ Ана и Владе Дивац” 2016. године у оквиру пројекта “Дивац пољопривредни фондови”, где је пољопривредним произвођачима са подручја града додељено више од 30 милиона динара безповратних срестава. У потеклих седам година ова средства је искористило више од  180 корисника, а  предност за добијање ових средстава су имали млади пољопривредни произвођачи и жене носиоци пољопривредних газдинстава.

Због ових погодности приликом доделе бесповратних срестава на подручју Ужица имамо тренд да је све више жена које су носиоци пољопривредних газдинства, истиче члан Градског већа за пољопривреду града Ужица, Слободан Кузмановић. Додаје да је у  овој години град са Фондацијом и РРА „Златибор„ као имплеметатором основао Фонд за развој пољопривреде. Ово је кредитно – субвенционисани фонд који има за циљ да кроз доделу кредита без камате и субвенције од 30%, на рок од три године подстакне пољопривредну производњу. Слободан Кузмановић,  напомиње да је жеља  да се кроз овај Фонд субвенционише набавка опреме за прерађивачку индустрију  тј. за пререду воћа, поврћа и прераду млека на пољопривредним газдинствима физичких лица. У критеријумима за бодовање и код овог подстицаја, предност имају жене, носиоци пољопривредних газдинства.

Економско оснаживање жена кључан је моменат за стицање сигурности и могућности да жена неке ствари планира у свом животу. До економске независности пут је дуг и мукотрпан, али упорност и креативност увек нађу пут, борба и дан данас траје, али како предузетнице воле да кажу „то је трка на дуге стазе, и само најупорнији опстају“.

Овај текст настао је у оквиру појекта „Кључни кораци ка родној равноправности, фаза II“ који спроводи Агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена (UN Wоmen), уз финансијску подршку Европске уније. Ставови у овом тексту/публикацији припадају искључиво ауторима и ауторкама, и не представљају нужно ставове UN Wоmen, Уједињених нација, или било које друге организације под окриљем Уједињених нација.

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Златиборци спремно дочекују новогодишњу ноћ

ОГЛАСНА ТАБЛА

Радомир Антић добија нови мурал у Ужицу (ВИДЕО)

ОГЛАСНА ТАБЛА

У Ужицу отворена канцеларија Странке слободе и правде

ОГЛАСНА ТАБЛА

Улазак жена у свет бизниса

ОГЛАСНА ТАБЛА

Објављене нове цене горива

ОГЛАСНА ТАБЛА

Србија воз: Од 11. децембра важи нови ред вожње

ОГЛАСНА ТАБЛА

Две девојчице заједно са планинирима посадиле 600 садница црног бора на Руднику

ОГЛАСНА ТАБЛА

Асфалтирање Улице Александра Вучковића у Севојну

ОГЛАСНА ТАБЛА

Концерт: Дејан Крсмановић дуо

ОГЛАСНА ТАБЛА