OGLASNA TABLA – INFO
FOTO RAZGLEDNICA SRBIJA

Guča 2020. bez Sabora: Kako Srbi pišu istoriju

Guča – Onaj ko je izmislio Dragačevski sabor zaslužuje neku veliku čast, jer je od jedne provincijske igranke i razgibrige nastao najveći trubački festival na svetu koji je, u proteklih 59 godina, privukao više od 16 miliona gostiju sa svih tačaka naše planete, prenosi „Politika” u današnjem izdanju.

Samo, pitanje je kome ta čast zbilja pripada?

O tome postoje bar tri teorije i još jednom ih se podsećamo ove sedmice, u danima kad trubači sede u hladovini svojih kuća, jer je 60. Sabor otkazan zbog virusa.

Evo šta vele saborske knjige starostavne, ali i nove, i kako Dragačevci, dakle Srbi, pišu svoju istoriju… U obimnom letopisu „Guča, pola veka Sabora trubača” (autori Adam Tadić, Joviša M. Slavković, Nikola Nika Stojić, Radovan M. Marinković, 2010) stoji:

„Na završnoj manifestaciji `Dragačevo kroz pesmu i igru` 1960. nastupila su i dva trubačka orkestra, iz Goračića i Rtiju, pa se kod gučkih dalekovidih entuzijasta rodila ideja da se naredne godine (1961), u okviru postojeće opštinske manifestacije, organizuje posebno takmičenje dragačevskih trubačkih orekstara. Tada je imenovan odbor, članovi su bili: predsednik OK SSRN – a Vlastimir Vujović Lale, profesor Nika Nikola Stojić, književnik Branko V. Radičević, profesor Radoslav Protić, učitelj Tomislav Protić, nastavnik Kosta Luković, nastavnik muzike Stanojla Đorđević Jovanović, učitelj Srećko Smiljanić, nastavnik Jovan Pajović i službenik Radomir Protić. Oni su utemeljivači Sabora trubača”.

U knjizi „Trubačko saborovanje u Guči 1961 – 2015” (Radovan M. Marinković, Nikola Stojić, Joviša M. Slavković, Zoran Marinković, 2015.), piše da je „bilo deset zaljubljenika u trubu, Dragačevo i Guču, na čelu sa Vlastimirom Vujovićem” i pominju se istih deset ličnosti kao osnivači, ali se kaže da je u odboru za organizaciju prvog Sabora bio i Vladimir Atanacković, režiser iz Beograda.

U hronici „Dragačevski sabor trubača 1961 – 2005” (Radovan M. Marinković, Nikola Nika Stojić, Joviša M. Slavković, 2006) objavljeno je drugojačije svedočenje Radoslava Raša Protića, koje je on ispisao 2000. godine:

„Početkom 1961. pozvao me tadašnji načelnik za prosvetu opštine Guča, Tomislav Protić, na razgovor sa novinarom i urednikom `Čačanskog glasa` Blagojem Radivojevićem. U to vreme volonterski sam obavljao dužnost sekretara kulturno – prosvetne zajednice, a novinar se interesovao o kulturno – zabavnim sadržajima u Guči i Dragačevu. Kada me je saslušao bio je zadovoljan, imao je dovoljno materijala za svoj članak. `Zašto ne pokušaš nešto karakteristično za Dragačevo? Pre nekoliko dana, na železničkoj stanici u Čačku čuo sam vaše trubače. Pratili su neku radnu brigadu` reče mi Radivojević. To je bila prva iskra – Blagoje Radivojević. Vest je stigla do književnika i tadašnjeg urednika „Duge”, Branka V. Radičevića, on onda uspostavi kontakt sa Vlastimirom Vujovićem koji je ideju prihvatio i poturio svoj politički autoritet.”

Istoričar Narodnog muzeja u Čačku, dr Miloš Timotijević, autor je sveobuhvatne studije „Karneval u Guči” (2005), gde ističe:

„Ideja da se organizuje Dragačevski sabor trubača došla je gotovo sasvim slučajno. Urednik `Čačanskog glasa` a kasnije i `Politike` Blažo Radivojević, zapazio je 1961. godine na železničkoj stanici u Čačku kako trubači ispraćaju jednu radnu brigadu. Radivojević je ljudima iz Narodnog odbora opštine Lučani predložio da u okviru manifestacije `Dragačevo kroz pesmu i igru` uvrste i trubače `kao posebno muzičko nasleđe nasleđe ovog kraja Srbije`”.

Timotijević u ovom tekstu, kao izvore za rečeno, pominje novinara Predraga Raovića i njegov članak „Tako je nastao najveći sabor na svetu”, objavljen u „Dragačevskom trubaču” 1978, i Jovišu Slavkovića „Povesnica prvog sabora trubača”, 2003.

Ali, jedan od pomenutih hroničara i književnik iz Guče, Joviša M. Slavković, objavio je 2015. o svom trošku maleni samizdat „Istorijat Dragačevskog Sabora trubača”, 2015 (kazivanje Vlastimira Lala Vujovića 1995), naglasivši u uvodu da je Vujović taj tekst sastavio dve godine pre smrti i zaveštao ga njemu, Slavkoviću, pa ga ovaj štampa dve decenije kasnije.
„Znam da će se, kako koji dan prolazi, javljati sve više onih koji će, u najmanju ruku, tvrditi da znaju istorijat Sabora pa čak i onih koji će svedočiti da su upravo oni pokrenuli i osnovali Sabor. Mi smo 1960. organizovali takmičenja i celu akciju nazvali `Dragačevo kroz pesmu i igru` i ubrzo naziv promenili u `Raspevano Dragačevo`. Već u tom programu postoji i takmičenje trubača za koje nismo bili svesni da predstavlja klicu iz koje će uskoro narasti Dragačevski sabor. Nije bilo sporno da li ćemo organizovati takmičenje trubačkih orekstara, već kako? Tako smo na kraju, posle dugih razgovora, usvojili da takmičenje organizujemo na otvorenom prostoru na jednom od predstojećih narodnih sabora i odabrali 14. oktobar 1961” – piše Vujović.

On, dalje, navodi da „nema istine u tome da je Blažo Radivojević osnivač Sabora, niti Branko V. Radičević”, ali za drugog ističe da je mnogo pomogao u vezama sa štampom i u popularisanju Sabora, te da je postao kum priredbe predlažući da se nazove „Sabor sa Ovčara i Kablara”.

Vujović beleži:

„Ideja o takmičenju trubača nastala je mnogo pre prvog Sabora i ušla u program rada Opštinskog odbora SSRN – a. Sabor je rezultat organizovane i svesne društveno – političke aktivnosti OO SSRN – a tadašnje opštine Guča, kao rganizacije čiji sam predsednik tada bio.”

Prema tom svedočenju, dakle, intelektualni otac najvećeg narodnog sabora u Srbije jeste Socijalistički savez radnog naroda, samo što novija pokolenja ne bi umela da odgovore šta je to?

Zatim, Vujović se osvrće i na članke u novinama:

„`Ilustrovana politika` u jednom tekstu navodi reči Nikole Stojića: `Trebala su nam bar četiri orkestra za takmičenje, a mi smo u Dragačevu imali samo dva. Zbog toga, učitelj Milorad Sretenović i nastavnica Stanojla Đorđević motorom kreću po dragačevskim selima da skrpe bar još dva orkestra i pripreme za nastup. I onda je nastala potraga po tavanima da pronađu stare, izbušene i izanđale trube u kojima su stanovali paukovi, i da sa takvim instrumentima nauče buduće trubače da sviraju i da se pripreme za Sabor koji tek što nije počeo”.

Na to Vujović otpisuje:

„Ništa od toga nije istina. U to vreme u Dragačevu smo imali četiri orkestra, Srećka Obradović iz Rtiju, Desimira Perišića iz Goračića, Dragana Jovanovića iz Dljina i Dragiše Kovačevića iz Graba, i oni su učestvovali na prvom Saboru. Prema tome, nismo morali da sakupljamo ljude koje ćemo tek naučiti sviranju. Zar se sviranje može naučiti za nekoliko dana pred Sabor, a na starim trubama ne može se ni svirati. A ni učitelj Sretenović nije bio u Guči za vreme prvog Sabora, jer je službovao u jednoj školi kod Bosanskog Šamca”.

Beše li ovo Andrić: „Ništa ne vara čoveka kao pamćenje, i ništa ne izdaje kao reč”.

GZS/Politika, G. Otašević

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Novinaru i voditelju Nemanji Kovačeviću uručena nagrada „Zlatna značka“

Oglasna Tabla

Novi skener i za Zdravstveni centar Užice

Oglasna Tabla

Svečano otvaranje izložbe slika „Daleko koliko me noge nose-Trka za slobodu“

Oglasna Tabla

Dvadeset osam odsto više noćenja domaćih gostiju u avgustu

Oglasna Tabla

Goran Đukić novi trener GFK “Sloboda”

Oglasna Tabla

Turističke agencije u Srbiji od danas ne prodaju aranžmane

Oglasna Tabla

Danas i sutra potpuna obustava saobraćaja ka Zlatiboru, alternativni pravac preko Mačkata

Oglasna Tabla

Od 1. oktobra obavezna prijava gostiju preko e-turista

Oglasna Tabla

U užičkoj bolnici dve osobe u teskom stanju

Oglasna Tabla