Neko naopako vreme došlo. Bestidnom i ništavnom, kusom i repatom, ali i vrani što se dočepala para i zvanja, sva vrata širom otvorena da trabunja o moralu i da se o njoj čuje na sva zvona. A čestit čovek, ugledni domaćin, stidi se da priča kako krvavim radom stiče pošteno.
И срећи. Нема му веће него кад вечером, док сломљен послом спада с ногу и планира одакле сутра почети зором, пригрли своју децу поносан што их је, добре, захвалне и вредне васпитао. Ако о њој прозбори, није му свеједно јер гледа и слуша шта ветрови данашњице носе, понизиће га когод, назвати затуцаним и заточеним у прошлости.
Ваљда зато сам четвртак једва убедио Милоша Гајића из Карана код Ужица да прича о хлебу којим са свог и закупљених добара храни троје деце, како постиже око толике земље и стоке, одакле му времена да се као отац посвети Ани, Вељку и Бојани. То јутро у три је устао. До девет је изорао хектар. И више би да земља није била влажна и тешка. После доручка се дохватио сто других послова.
Барабар са супугом. Весна, његова десна рука, управо се вратила и Ужица. Тамо је у пролазу чула два докона клипана који су некога из погрде назвали сељаком. Постоји сељак у главу и сељак у опанак, помислила је у себи поносна што је ово друго.
– Двадесет година смо у браку, а једна од ретких тема које нисмо бистрили је одлазак у град. Шта ћемо ми тамо, што би радили за другог кад овде имамо све и своји смо на своме – некако присташе да причају Гајићи.
Да је правде о њима би се писало под великим насловима, не би им камере излазиле из дворишта којим су јуриле кокоши и морке, гакале гуске, иза ограде се шепуриле ћурке. У штали, чистој као апотека, подневну порцију сена чекале су добро ухрањене краве од којих Гајићи сваки дан предају 200 литара млека. С теладима за тов и биковима имају 34 грла, за толику стоку треба им 200 тона силаже. До последњег кила Милош и Весна је сами произведу на четири хектара своје земље и 15 под закупом. На њима гаје кукуруз, пшеницу, јечам, детелину, луцерку. Кад школске обавезе дозволе Гајићима помажу деца.
– Нико их никада није терао, сами трче да раде. Две кћери и сина имамо за понос, среће ли наше кад се увече сви окупимо и распричамо, таква се парама не плаћа. Значи ми пуно брат Драгић. Ветеринар је у Ужицу. Због мене је стално као под узбуном јер неће крава да чека јутро да се отели, треба је семенити, лечити – шта и како говорио је Милош.
И увек опрезно, бираним речима. Завиривао ми под оловку случајно да не прибележим нешто што би неко могао схватити као хвалисање, увреду. А ни очему другом није причао до само о напорном раду од јутра до сутра, љубави према деци, сложном животу са Весном.
Под шупама комбајн и три трактора са свим прикључним машинама. На улазу у имање пластеник. Испод куће шљивик, врт, тамо је хектар под малином. Одоздо од Луновог Села навише ка Трнави пружила се Лужничка долина.
Признао ми Милош да није навикао да лежи. Молио ме из из пуке скромности да ово не пишем, нисам хтео да му удовољим.
– Пре неку годину на мору у Црној Гори, после само два дана, ухвати ме досада и умор од лењстовања. Трећи дан затекох газду како ради у пластенику и једва дочеках да помогнем. Виче: „Батали посао, ти си гост!“. А ја њему: „Само ме пусти, мени је ово је лепше од плаже и брчкања – мислио је Гајић да је срамота што је навикнут да ради.
Воли да порани. Прво положи кравама. Утом ће и Весна за њим у шталу, да помузе. Онда свако на своју страну. Он њивама, она у кућу да спрема доручак. Кроз двориште, ко зна колико пута, дневно им се укрсте путеви док све не опосле. Као мушко ускочила је Весна у трактор с плугом и извезла га напоље. Касније ће с њим на орање, да настави где је Милош јутрос стао.
Цела Лужничка долина, и Каран у ној, богатији су и живљи од других ужичких села. Каранску школу похађа 80 ђака. Само у засеоку Гајићи у пет-шест кућа стасава двадесеторо деце. Хвала на томе издашној лужничкој земљи, асфалтним путевима, води са градског водовода. Интернету такође; Деца га и овде користе, али поваздан не буље у телефоне.
Милош је 27 година активно свирао трубу. С њом је уздуж и попреко прошао Србију, видео Италију, Словенију, Мађарску, Аустрију, Швајцарску. И свуда, да од успешних пољопривредника „украде“ помало заната, више загледао у штале и њиве него бљештавило западњачких чаршија.
Бланко српском сељаку право да закука на скупу нафту, семе, хемију, окаснели мраз и град кад му сатру летину, ниске откупне цене. Уложи своју муку, а не зна пошто ће је продати. Гајићи се не жале, као да их свакакви јади заобилазе. Ако рад не наплате ове, наплатиће следеће, боже здравља.
– Ништа лепше него кад погледнем како њише зрело класје. Сами изорали, сами посејали, сами ћемо пожњети – сваку реч Милош изговара из душе.
– Кад их малињака букне руменило, а нас петоро пођемо на брање, још кад је добра цена. Шта ћеш лепше за сељака – из душе прича и Весна.
Извор: blic.rs/Владимир Лојаница
