Када бисмо вам причали о младићу који је Фићом обишао пола Балкана вероватно би ваше питање гласило: Пре колико година је то било? Душан Дрндаревић (21), из села Злакуса надомак Ужица, студира чак два факултета у Београду, Факултет драмских уметности и Географски факултет, а пажњу је привукао својим највећим хобијем фића аутомобилима. Једним таквим, пропутовао је део Балкана.
Већина твојих вршњака машта о С класама и „ексклузивним воланима“. Одакле толика љубав према олдтајмерима?
Била би лаж када бих рекао да ме нови модели луксузних аутомобила не привлаче, али никада ме један ауто не може оставити равнодушним као олдтајмер. Немогуће је увек имати најновији аутомобил, нови модели излазе готово свакодневно, тако да сам се ја одлучио, ако већ не могу возити најновији ауто, онда ћу возити на нашим просторима најцењенији и највољенији модел, ,,Заставу 750”.
Како си дошао на идеју да ,,фићом” кренеш на путовање? Да ли је било страха?
Идеја за обилазак Балканског полуострва ,,фићом” родила се на дружењу са јако добрим пријатељем из Сарајева, Амиром. Пожелели смо да наше „љубимце изведемо у шетњу“, ни мање ни више, већ до Истанбула, али тај пут је одложен тада због короне. Прва тура била је дужине 3200км (Ужице-Златар-Пештер-Црна Гора-Албанија-Македонија-југоисточна Србија-Црна Гора- Херцеговина-Дубровник-Пешељац-Корчула-Сплит-Мостар-Ужице) .
Занимљиво је то што је мој љубимац старији од мене читавих 20 година.
Једна је ствар одрадити на старом возилу потпуну рестаурацију и гланцати га до савршенства и потом чувати у гаражи под „стакленим звоном“, што јесте лепо, али не колико и возити исти тај ауто у који си уложио доста времена, новца и стрпљења и уживати у њему свакодневно. На прва путовања кретао сам прилично несигуран, и у своје и у способности мог љубимца, па сам у друштво звао старије и искусније „фићисте“, али како су временом и километри одмицали осилио сам се да на пут кренем и потпуно самостално.
Које си све државе обишао својом ,,фићом”?
За сада су то државе из региона. Обишао сам Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Албанију, Северну Македонију и наравно, велики део Србије.
Колико километара ти и твој верни сапутник имате до сада?
У претходне две године прешао сам 7000км, с тим што постајемо све смелији да се упуштамо на све дужа путовања. Свакако, када кренемо на путовања, правимо кружне вожње из разлога да прођемо кроз што више места и крајева.
А какве су реакције пролазника и људи које си сретао на путовањима?
Готово нико не остаје равнодушан када нас види на друму, поготово ако је и сам некада возио популарну ,,Заставу 750”. На самом друму то су отпоздрављања сиренама, махањима, аблендовањима, аплаудирањима…На границама је безброј питања, фотографисања и честитања на храбрости.
Најдражи су моменти када успут најмлађи, деца, препознају марку аутомобила и радосно се окрену за мном машући са осмехом на лицу.
На путу преко Дурмитора, пресрели су ме младићи из Никшића, који су као друмски каубоји препречили свој ауто, само како би се фотографисали са фићом. У ситне ноћне сате, на преласку из Албаније у Македонију, македонски цариници нису могли да верују својим очима, изјавили су да је то прва фића која је из Албаније у Македонију ушла преко тог прелаза. У Задру, на изложби олдтајмера, посетиоци скупа су коментарисали: ,,Ово мора да су их дотерали железницом”, јер им је било несхватљиво да смо дошли из Ужица баш тим фићама. Ту је и срдачан дочек колега „фићиста” у Макарској, Шибенику, Книну. Затим сцена на спортском аеродрому надомак Сремске Митровице, где су ми зарад фотографисања, дозволили да својом фићом одшлепам једрилицу у којој сам потом летео.
Да ли је било ситуација када је ,,фића” била у квару и „тражила паузу“?
Углавном сам ја тај коме је потребна пауза више него ,,фићи”, и понекад имам осећај да постоји бесконачан извор горива никада не би морала да стане. Дешава се наравно, да неки део откаже, нешто од делова се и носи успут-за не дај Боже. Једина предност је што је механизам на овом моделу једноставан да квар може увек да се реши. У томе и јесте драж тих путовања јер представљају једну врсту авантуре. Између осталог, та путовања се памте и по тим “проблемчићима” која су се дешавала и како су се решавала успут.
Нисмо могли, а да не приметимо да путовања и љубав према ,,фића” аутомобилима нису твој једини хоби. Можеш ли са нама бар скромно поделити чиме се још бавиш и у чему си исто успешан?
Некако ми је увек било најтеже одговорити на питање који су ми хобији и занимације јер доста тога ме занима. Волим да чувам старе предмете од заборава, па тако имам збирку радио ,,лампаша”. Написао сам и књигу ,,Трагом прошлости”, за коју сам добио награду Града Ужица.
Једина сам малолетна особа која је препешачила 100 километара дуж гребена Солунског фронта, све до Кајмакчалана, на преко 2000 м н.в. Поред тога, играм фолклор, свирам хармонику и фрулу. Обожавам да радим посао за који се школујем, у области филма и позоришта, и уживам да радим као водич и кустос у свом етно селу. Успут, завршавам своју другу књигу, на основу које се пише и сценарио за један документарни филм у руској продукцији.
За сам крај, које су ти омиљене дестинације и шта су даљи планови? Која ћеш места још обићи?
Просто је тешко издвојити неку дестинацију за омиљену јер свака је узбудљива на свој начин. Охрид је један од градова коме се увек радо враћам. Далмација ми је такође прирасла срцу, а обожавам да возим Дурмитором, Комовима, Пештером…
Прва у плану сада је Славонска Пожега. Након тога, волео бих обићи и источи део Балкана, али и отићи у прапостојбину фића, Италију. Иначе, много ми је дража вожња кроз рурална подручја и планинске крајеве, него кроз велике градове.
Идеја је да са фићом стигнем до Азије (барем пређем Босфор), да окружим Јадранско море, дођем до најјужније тачке на грчкој обали и стигнем до Црног мора. Па кад се прокрстари Балкан, за касније ћемо видети. Не каже се џабе: ,,Фића се воли, остали аути се возе“ .
Извор: Магазин Студент / Фото: Приватна архива
