OГЛАСНА ТАБЛА
УЖИЧКЕ ВЕСТИ ФОТО РАЗГЛЕДНИЦА

Др Бранкица Савић, координаторка ужичке Ковид амбуланте: Немамо времена за страх


-Много волим свој посао, да се поново родим, опет бих изабрала да будем лекар – каже докторка Бранкица Савић коју је епидемија вируса корона са места изабраног лекара довела на позицију координаторке Ковид амбулате у Ужицу.

Докторка Бранкица прве пацијенте прегледала је пре 22 године, када је почела да ради као изабрани лекар у ужичком Дому здравља.

-Ми смо та генерација која је почела да ради после бомбардовања. Навикнути смо на много посла. Имала сам 25 година, а прегледали смо по 100 до 120 пацијената дневно. Очигледно је истинито да „како те колевка заљуља, тако те мотика закопа“, каже ова лекарка алудирајући на време епидемије које сви заједно проживљавамо две деценије касније.

-Дете сам радника и научила сам да ценим посао. Нико овде није дошао зато што је бесан. Много је важна људскост у односу са пацијентима, истиче и додаје да су ред и поштовање правила изузетно важни.

-Људи воле када се зна ред, ко је када дошао, где треба да сачека, коме да се обрати. Колико је то важно пацијентима, толико је и нама. Требало нам је времена да се изборимо са свим непознаницама, али сада смо тим који не жури кући после прве смене.

Прва смена у ужичкој Ковид амбуланти завршава се кувањем кафе, која се брзо испија са тимом који преузима посао.

-Проћаскамо пет минута, разменимо искуства и онда идемо даље. То је јако важно, јер један човек ништа не може сам. Суштина доброг рада је добар тим, а ми то имамо, наглашава докторка Бранкица, али и напомиње да у тиму мора постојати неко ко организује и води.

-Ауторитет се стиче радом. Није ми проблем да преузмем посао медицинске сестре или спремачице, ако то нема ко да уради. Само је важно да све функционише. Људи са којима радим то знају, па се и сами тако понашају.

Заиста, цео тим у смени са др Бранкицом Савић истиче да много воли свој посао и да у доброј атмосфери, коју се труде да одрже, није тешко радити.

Увек у истој екипи и смени, са др Бранкицом је др Мира Јелисавчић, која објашњава како та сарадња изгледа речима: „Ред, рад и дисциплина!“

Нервоза је саставни део дана и лекара и пацијената, а најчешће је стварају ситуације у којима се нешто мора урадити, а нема са чим, нити са ким.

-То су тешке ситуације, али превазилазимо их. Осим тога, иако ја немам друштвене мреже и уопште ме не погађа шта се тамо пише, остале уме да заболи неоправдана критика. Не би требало, јер важно је да свако од нас зна да је дао све од себе, истиче и додаје да су људи јако захвални на помоћи, иако има и пацијената који „као да су дошли са намером да направе проблем“.

-То је решиво. Осим тога, чим осетим да се нервирам, знам да је време да направим паузу. Кажу ми да никада нисам љута. Ко ме је видео каква сам када јесам, не жели да се то понови, прича кроз смех координаторка ужичке Ковид амбуланте.

Радује се што ће се, једном када епидемија прође, вратити свом омиљеном послу на месту изабраног лекара.

-Као млад лекар имала сам понуде да будем гинеколог, пластични хирург, али сам увек волела породичну медицину. Некада је било говора да ће она заживети у правом смислу и то би заиста било лепо.

До тада, каже, нема времена за страх, који може бити јако опасан када је реч о било којој болести.

-Не плашим се за себе нити за своју породицу. Поштујемо мере, пазимо како се понашамо. Нико од нас не живи у вили од 1.000 квадрата, па да свако има свој спрат. Морамо бити растерећени, да бисмо могли да функционишемо, саветује искусна лекарка, коју највише погађају тешке људске судбине, којима сведочи.

– Ми смо јако социјална држава. Долазе нам болеси, стари, сами, остављени никоме, из Кршања или Равањског Поља. Седе, чекају, видиш да су тужни, а не можеш ништа, емотивна је др Бранкица.

-Када баки са марамом на глави приђеш и помилујеш је по коси, она заборави зашто је дошла. Мени је то рефлекс, после кога сваки пут увидим колико је тај људски однос важан, објашњава и истиче да сваку потешкоћу превазилази захваљујући великој љубави према послу који је изабрала.

-Било је дана када на крају смене осећам да не могу да се ослоним на стопала, али то прође и сутрадан радимо све испочетка. Ваљда нећемо још дуго тако, нада се ова ужичка лекарка.

Извор: данас.рс/ Ана Милошевић

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Златарско језеро „попила” суша, Највећа акумулација на Увцу готово без купача и кампера, а чамци врло ретко пале моторе

Oglasna Tabla

Настрадао дечак док је са оцем припремао огрев за зиму

Oglasna Tabla

Чудо природе у селу код Нове Вароши, пронађена џиновска гљива пухара пречника око пола метра

Oglasna Tabla

Произвођачи тражили да замрзнута цена пелета буде 370 евра по тони

Oglasna Tabla

Концерт групе Неверне бебе

Oglasna Tabla

Санација оштећених тераса на објекту Спомен-дома Меморијалног комплекса Кадињача

Oglasna Tabla

Срби га запленили од Немаца током Другог светског рата, а сада већ деценијама чува Ужице: Тенк симбол је града на Ђетињи

Oglasna Tabla

Суд донео одлуку: Рехабилитован четнички војвода Никола Калабић

Oglasna Tabla

Ужичка “Нискоградња” свакодневно ради на санацији ударних рупа, пресвлачењу коловоза и комплетних реконструкција (ВИДЕО)

Oglasna Tabla