Верници српске православне цркве данас славе Љубав, Веру и Наду, тачније свете мученице којима је мајка Софија (мудрост) дала ова имена по узору на врлине које је проповедао Исус Христ.
Празник Вере, Љубави и Наде (црквенословенски Вера, Надежда и Љубљи; грчки Пистис, Елпис, анд Агапе; латински Фидес, Спес ет Царитас) у Српској правславној цркви се обележава 17. септембра по старојулијанском календару (30. септембра по грегоријанском и новојулијанском) и није „црвено слово.“
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска населја, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Мајка је узела њихова тела и сахранила их ван града. Након три дана и три ноћи молитви на њиховом гробу и сама је умрла 137. године.
Православни хришћани верују да се на тај дан треба уздржати од злих мисли и посветити се љубави према ближњем.
Данашњи празник нарочито је посвећен мајкама и ћеркама, а стари обичај каже да би данас свака мајка требало да купи неку ситницу ћерки, и још важније, да што више времена проведе са њом и покаже јој своју љубав. То је, уосталом, и највећи од свих поклона.
У српском народу сматра да се на данашњи дан треба посебно уздржати од злих мисли и дела и посветити се љубави према ближњем и према Богу (у том смислу је овде значање Љубави као највишег односа са Богом).
