Српска православна црква (СПЦ) данас обележава два велика празника, Сабор Светог архангела Гаврила и Лазареву Лазареву суботу (Врбицу).
Иако овај празник није обележен црвеним словом у календару СПЦ, Црква му, ипак, даје велики значај и слави га као – благовесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства. Архангел Гаврило је жива сила бестелесна и један од седморице серафима најближих Божјем престолу. Учествовао је у Божјем стварању света и у борби против „палих“ анђела, предвођених самим злом, Сатаном.
Архагел Гаврило је сведочанство о почетку настајања Божје творевине пренео пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Kњигу постања.
Слави се као анђео благовесник задужен за радосне или благе вести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог – Светог Јована Kрститеља.
Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.
Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовест, је на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.
Највећа и најрадоснија вест у хришћанству коју је јавио Благовесник је вест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како седи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкрсења.
Фреска у средњевековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најлепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.
У народу је празник познат и као летњи Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима је, оним који поштују веру тог дана забрањен скоро сваки рад.
Гаврило је први, уз архангела Михаила, који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима следе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.
Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се, такође, 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.
Врбица – Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.
До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?
Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог.
Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје!
о.Александар Шмеман, Тајне празника
Извор: Епархија зворничко-тузланска/СПЦ
