
У бескрајној серији експлозија које пензионисани железничар и дан данас чује, срећом, једна изостаје. Бомба која је требало да је изазове неким чудом остала је нема. Ње се највише плашио. За њу је остао везан наредних пет година.
Јутро је било 10. маја када се Вид Ћосић, после дежурства у железничком тунелу у Ужицу где је чувао скривене локомотиве, вратио у село. Претходне ноћи, као и сваке од почетка рата, непријатељ је гађао Поникве. Очекивао је да ће на бреговима изнад куће затећи два „бофорса“, топа троцевца којима је ту био положај и који су бранили аеродром, а око куће војску. Неколико војника до тада спавало је у његовој шупи, а он им на коришћење уступао купатило, телефон, све што им је требало.
– Било ми је чудно што нема ни топова, ни војника, а до синоћ су ту били сваки дан. Отишао сам у комшилук до рођака да питам о чему се ради, а он ми је пренео да наредну ноћ, тако му је рекао један подофицир, не смемо спавати у нашим кућама. Предвече смо отишли код тетке и тетка километар одавде – прича Вид Ћосић.
Ноћ је била бесана, таквом су је чинили авиони и пројетили који су пљуштали по Пониквама. Фиксна телефонија била је већ дуже време у прекиду због рушења поште у Ужицу, мобилне тад није ни било, па се није знало где су пале бомбе док ти неко уживо не каже или док сам не видиш. Телевизија је по директиви Војске Југославије о нападима на Поникве извештавала као „бомбардовањем северозападно од Ужица“.
Зором 11. маја Вид и рођак кренули кућама – па шта затекну. Обе су биле на месту. Узбуна ипак није била лажна.
– Поиздаље сам приметио да су ми разбијена стакла на прозорима и вратима. Претпоставио сам да су пукла од детонације бомбе која је пала негде у близини. Пред кућом дочекала ме је рупа. Одмах сам знао шта ју је направило. Бомба је очешала оџак, разбила шољу од конзоле за струју и црепљику од надсрешнице, пала тик уз степениште куће, под оштрим углом се дубоко зарила у земљу испод пута, али није екплодирала. Деминер из војске је дошао и рекао ми да не прилазим кући до следећег јутра – наставља жележничар у пензији.
Одмах му је речено да се ради о великом пројектилу, намењеном разарању широких површина, који ствара огромне кратере. Предочено му је да би бомба, да је ударила у оџак или пала на кућу, са њом уништила и све наоколо.
Наредна 24 сата, за колико му је речено да бомба може да експлодира од тренутка пада, трајала су му као 24 дана. Сат по сат, некако је свануо 12. мај, а граната је мировала. Дан по дан, а сваки обележен Видовим страхом и од смртоносног товара који је падао са неба, и од оног који му се крио пред кућом у којој живи и спава, дошао је и крај рата.
Са њим је кренула Видова борба да се пројектил пред прагом, изнад кога је, немајући куда друго, прелазио аутомобилом и трактором, који му је био скоро па под креветом, напокон уклони. Чекао је, надао се, кумио, молио, вукао за рукав, причао о опасности која му је чучала пред кућом. Ко је задужен да деактивира и однесе неексплодиране бомбе изгледа да је имао преча посла. Подоста таквих било је расуто по Пониквама.
– Свака ноћ је била иста. Легао сам у кревет са зебњом да би неки ђаво могао да активира бомбу и разнесе ме са кућом. Стајала је под двориштем, а као под креветом. Рекао је мени онај старешнина да после 24 сата не може да експлодира, али ‘ајде знај га да ли је тако – препричава Вид.
Тек после пет година деминери су стигли пред његову кућу. Око места где је пала бомба направили су широк откоп и копали до дубине од пет метара на којој пројектил није нађен. Ту су из неког разлога стали и отишли. Отад над бомбом Ћосић није имао пут него рупџагу.
– Тек после месец дана деминери су се вратили и извадили пројектил дуг 2,5 метара и тежак 230 килограма. Био је два метра заривен у стену чије делове је претворио у прах. Из ког разлога није пукао – Бог свети зна – каже мештанин Поникава.
Да је бомба била „бајата“ па од стајања затајила, напротив. На њеном упаљачу био је утиснут датум пуњења – 29. април 1999.
Киша бомби која је током НАТО агресије пала на Поникве неком срећом није однела ниједну жртву. Један младић био је повређен и морао је на операцију, старицу из села гелер је оставио без ока. Било, не поновило се.
Извор: Блиц/Владимир Лојаница/фото: Владимир Лојаница/РИНГЕР