11.1 C
Uzice
април 24, 2019
FOTO RAZGLEDNICA UŽIČKE VESTI

Predstava „Moje bivše, moji bivši“

U petak 5.aprila 2019.godine u 20 h, na velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice biće izvedena komedija MOJE BIVŠE, MOJI BIVŠI, tekst Danijel C.Džekson, režija Sladjana Kilibarda u produkciji Knjaževsko-Srpskog tetra iz Kragujevca.

Teatar iz Kragujevca je ovu prestavu uspešno izvodio na brojnim festivalima komedije i dobitnici su mnoštva nagrada. To je razlog više da i naša cenjena publika uživa u igri članova Kragujevačkog ansambla.

Danijel C. DŽekson
MOJE BIVŠE, MOJI BIVŠI
Reditelj: Slađana Kilibarda
Premijera: 6. novembar 2012.
Prevodilac: Đorđe Krivokapić
Adaptacija, scenografija i izbor muzike: Slađana Kilibarda
Asistent scenografa: Saša Đorđević
Kostimograf: Jelena Janjatović
Scenski pokret: Nebojša Gromilić
Uloge:
Tom – Miloš Krstović
Ejmi – Isidora Rajković
Saša – Katarina Mitrović
Kalvin – Dušan Stanikić
Alison –Ana Todorović Dialo
Reč reditelja:
MAMA: A zašto ste raskinuli?
TOM: ZBOG BRZOG TEMPA MODERNOG ŽIVOTA!!!!!
Trenutno interplanetarni hit „Somebody That Used To Know“ australijskog pevača Gotjea (i pevačice Kimbre), bio je inicijalna kapisla za „plovidbu“ kroz ovaj naoko jednostavan, ali značenjski i strukturalno veoma usložnjen dramski tekst mladog škotskog dramatičara D.C. Jacksona. Iako označen kao komedija, za mene je kao redatelja pri prvom čitanju imao i snažnu dramsku strukturu, čak pomalo i neke elemente melodrame, tako da sam u radu s glumcima, uz suptilni pristup komici ovog teksta, pokušala da unesem i moje lične stavove o tome na koji način i kako se u današnjem vremenu doživljava LJUBAV, kako žive mladi ljudi vezani za par punktova oko kojih se odvija njihova egzistencija, koliko smo barijerama (koje izgledaju poput stubića u nekom muzeju ili na crvenom tepihu) odvojeni jedni od drugih, kako percipiramo naše roditelje (ili oni nas) i kako tretiramo pitanje vlastitog roditeljstva tj. činjenice da jednog dana (možda) treba da postanemo roditelji, ne samo da bi produžili vrstu, već i obogatili svoje tehnološkim dostignućima i opštim otuđenjem ISPRAŽNJENE ŽIVOTE.
Slađana Kilibarda, režija, adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike
Festivali:
Komedija fest, Zvornik (26. maj 2013); Dani komedije, Jagodina (22. mart 2014); Virovitički kazališni susreti VIRKAS, Virovitica (2. mart 2014).
Nagrade:
Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac – Nagrada „Zlatni aplauz“ za najbolju predstavu – Komedija fest, Zvornik.
Slađana Kilibarda – Nagrada za najbolju režiju – Komedija fest, Zvornik.
Slađana Kilibarda – Nagrada za najbolju scenografiju – Komedija fest, Zvornik.
Isidora Rajković – Nagrada za najbolju žensku ulogu – Komedija fest, Zvornik.
Miloš Krstović – Nagrada za najbolju mušku ulogu – Komedija fest, Zvornik.
Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac – Nagrada za najbolju predstavu, Žiri publike – Komedija fest, Zvornik.
Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac – Najbolja predstava, Žiri publike – Virovitički kazališni susreti, Virovitica.
Isidora Rajković – Godišnja nagrada za ulogu Ejmi – Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac.
Kritika:
MOJE BIVŠE MOJI BIVŠI – po delu Danijela K. DŽeksona – MOJA ROMANTIČNA ISTORIJA, u prevodu Đorđa Krivokapića i u režiji Slađane Kilibarde – premijera u KNJAŽEVSKO-SRPSKOM TEATARU, Kragujevac – utorak, 6. novembar 2012.
TEŽINA LAKOĆE
Pozorište je pre svega igra i ako se pogode svi uslovi – zanimljiv scenerio, ili dramski tekst, maštovit reditelj i raspoloženi glumci – publika lako ulazi u taj koloplet i sve što se na sceni desi odzvanja višestruko u punom i veselom pozorištu – makar se igrala i tragedija. Nisu sva scenska dela izraz literarno shvaćene filozofije. Pozorište ima tu prednost da može i od sasvim običnih situacija, posredstvom igre i veštine, nadahnuća i sugestije – da napravi novu, pravu filozofiju i poeziju, kakva bi u drugim okolnostima bila nedorasla, čak banalna, groteskna i nepotrebna. Ali pozorište, ta magija dešavanja, neposrednog stvaranja i kontakta – tu je sve moguće. Pa, pogledajte samo Šekspirova dela i njegove priče – koliko tu ima, moglo bi se reći – i površnih zapleta, kao i onih potpuno neverovatnih, ali ako se to sve prikaže sa novim nadahnućem – pozorište pršti od emocija i saznanja. A da ne govorimo o komediji del arte, u kojoj naizgled nema baš nikakve poezije – sve je samo ironija, samo farsa i groteska – a zapravo je vrhunski doživljaj slobode, iako su prisutna mnogobrojna ograničenja u izrazu – maske, tipski likovi i klasični zapleti na nivou viceva, ali tu se rađa i jedna specifična poezija – slikovitosti odnosa i elegancija kretanja glumaca. U svakom slučaju – pozorište koje je u antičkoj Grčkoj nastalo na bahanalijama – svečanostima pića i erotike u slavu boga Bahusa, a ne od oplemenjenih eleusinskih tragedija – nikako nije samo nešto uzvišeno, kao ni život sam.
Komad mladog škotskog autora Danijela K. DŽeksona je baš takav – sav od običnih stvari i od običnih karaktera, koji stupaju u sasvim uobičajene odnose. ALI – kako je to sve napisano, kako se skače iz želje u želju, kako se komentariše, nad čim se besni ili očajava, šta se i kako planira i šta se kako postiže u osvajanju nekog sitnog cilja – e, to je već prava vesela umetnost pozorišta kao takvog. Znači – smicalice, vicevi, prevare, laži, podjarmljivanje partnera, izmišljanje stvarnosti… sve je to svakodnevni svet običnog čoveka, ali prikazan tako na jednom mestu, u toj količini bleskastih izvitoperenja – sve dobija jednu značajnu težinu lakoće, a svakodnevica postaje predmet začudne analize i specifičnog uživanja. Uživa se u lakokriloj rečenici likova, uživa se u skokovitim ređanjima scena, uživa se u preokretima, uživa se u prepoznavanju svakodnevnih situacija i uživa se u dramaturgiji modernih skraćenja komunikacije. Pisac ubacuje i komentare likova u repliku i ti komentari daju posebnu boju svakoj sceni i dijalogu. Naravno – svi komentari su tako iskreno drastični, da u kontekstu tobože finog, malograđanskog razgovora – daju neodoljiv materijal za groteskni smeh.
Nažalost, u predstavi Slađane Kilibarde, nekako nije bilo baš mnogo smeha u scenama koje su – vidi se, pravljene da budu smešne. Nije bilo tih jasnih rediteljskih ŠLUSEVA, da tako kažem – scene i dijalozi nisu imali jasnu poentu, gde bi se, skoro sasvim spremna za smeh, publika iskreno otkravila i grohotom zasmejala. Ili su likovi i glumci pretrčavali preko jasne poente, kao kad se vic ispriča nevešto, pa nema smeha slušalaca, ili su pripreme za smešni kraj – bile preduge i elaboriran je ceo materijal – psihološki i etički, previše docirano, da smeh nema svoju svrhu… Priče o propalim ljubavima među zaposlenima u istoj firmi, ili u komšiluku, koje priča pisac, nisu predmet njegovog naknadnog moralisanja, nego su okvir drastične ironije, koja tek via negativa – treba da proizvede razmišljanje o takvom tipu odnosa – o otuđenju i o borbi protiv uobičajenog i tipskog otuđenja. Sastanci i rastanci ljubavnih parova i njihovih sličnih, u raznim varijantama paralelnih karaktera, do grotesknih obrta, ostvareni i neostvareni, ili upropašteni ljubavni i seksualni sastanci… sve je to puno skoro slep-stik gegova, koji bi trebalo da izazivaju salve smeha, kojih nažalost – na sceni u ovoj predstavi nije bilo.
A glumci – njih samo petoro koji igraju tridesetak likova – Miloš Krstović, Isidora Rajković, Katarina Mitrović, Nađa Maršićević i Dušan Stanikić – igrali su iz sve snage i bili prisutni potpuno, u svakoj sekvenci i obrtu likova. Govorili su odlično taj duhiviti tekst i razigravali scene kao pravi majstori komedije del arte – ali se barijera koja je stvorena ispred scene, nije probijala – vicevi su pogađali u prazno. Verujem da je glumcima taj gluhi ne-odjek komične akcije, najteže padao. Na kraju je i sentimentalistički, umesto surovog obrta u razrešenju glavnog ljubavnog odnosa – žena koja pođe na abortus, kao na poslednje ponižavajuće rešenje svojih zabluda o ljubavi – vrati se sa bebom – što bi trebalo da bude izraz PROTESTA protiv abortusa kao čina!… Niti je to pisac tako napisao, niti je to bilo pripremljeno u igri – koja bi mogla biti primljena – da je rad na žanru bio pažljiviji – sasvim jasno – protest via negativa – kroz sarkazam o otuđenju, a ne kao lament nad samoćom.
Nadajmo se da će uz minimalnu korekciju – ova predstava opravdati svoj cilj – nastavak pažljivog rada umetničkog direktora Nebojše Bradića na specifičnom repertoarskom približavanju što većeg broja publike zanimljivom pozorištu. Biće bolje!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – četvrtak, 8. novembar 2012.

Izvor:Narodno pozorište Užice / Zvanična prezentacija

Podeli članak

Komentari

NAJNOVIJE VESTI

Rukometaši Užica superiorni u Arilju

Oglasna Tabla

Doživotni zatvor se vraća u Krivični zakonik

Oglasna Tabla

Dvadeset godina od bombardovanja RTS-a

Oglasna Tabla