Home / Uncategorized / Zlatna truba Guče ispratila mašinovođu Dragana Nedeljković u penziju (VIDEO)

Zlatna truba Guče ispratila mašinovođu Dragana Nedeljković u penziju (VIDEO)

Četvrtak, 7. decembar. Železnička stanica Užice. Peron pun putnika i duvački orkestar Ivana Jovanovića, dobitnika Zlatne trube Večernjih novosti u Guči 2017. U tačno 11 časova i 10 minuta u stanicu ulazi novi voz iz Beograda. Mašinovodja Dragan Nedeljković, sa širokim osmehom otvara vrata svoje lokomotive i ponosno silazi na peron. Kreću zvuci „zlatne“ trube i dobro poznato Užičko kolo. Dočekuju ga, po dobroj srpskoj tradiciji, kolege i rodbina sa rakijom i pršutom. Zagrljaji, poljupci, čestitke, i uz sve to, po koja suza radosnica, jer ovaj vredni mašinovodja danas ide u zasluženu penziju. Ruke širi pred trubačima, jer ih obožava. Okreće se potom svojoj lokomitivi, stavlja obe ruke na nju i ljubi je. Poslednji pozdrav vozača i voza.

Nedeljkovići već tri generacije rade na železnici. Najmladji od njih, Dragan danas zasluženo ide u penziju, sa 42 godine radnog staža. Retko ko to dočega – tolike godine staža, a sa 55 godina života. Kaže, lepo se oseća – zdravo i sposobno, mada, malo mu je i žao ali i drago jer je dočekao penziju. Za vreme rada nije imao nekih nezgoda, tako da sada,  „puna srca“ ide u penziju. A dočekao je da vozi i novi voz.

„Eto, imao sam tu sreću da već više od dve godine vozim ovaj novi voz, gde se mašinovodja izuzetno dobro oseća. Ove garniture lake su za rad, u odnosu na ranije kakvi su bili uslovi rada sa starim lokomotivama“, kaže mašinovodja Dragan.

Obojica njegovih deda, pa otac i ujak, radili su na železnici. Možda otuda želja da i sam postave mašinovodja. Dragan kaže da je još kao mali maštao da vozi kamion ili voz, i želja mu se ostvarila. Završio je školu za mašinovodju. Od 1. jula 1987. godine zvanično je postao mašinovodja i do danas je, kako kaže, časno i pošteno obavljao svoju dužnost.  Rado se seća svojih početaka. Kao mladom čoveku, ništa mu nije bilo teško. Tih prvih godina rada, lokomotive su bile novije, kao i  pruga. Ali godine učine svoje, pa tako ostave trag svuda. Početkom devedesetih, vozio je Dragan stare lokomotive po istrošenim šinama. Lokomotive leti  bez klime, a zimi  bez grejanja. Mnoge njegove kolege napustile su u takvim uslovima posao, ali ne i on.

„Nisam imao drugu odstupnicu, trpeo sam kao i mnoge moje kolege. Snalazili smo se kako smo znali – leti širom otvorim vrata i prozor da bih se rashladio, dok je u zimskom periodu bilo gore. Ali dobro, sve se izdrži. Valjda mladost bila, pa nije bilo ni  toliko teško“, priča Dragan.

Ovaj pedesetpetogodišnji mašinovodja kaže da voziti voz nije ni malo lako. I najmanji kiks dovodi do nesagledivih posledica. Svaki posao nosi odgovornost i težak je na svoj način, ali za mašinovodju ne postoji ni vikend ni državni praznik. I nema stajanja od stanice do stanice.

Za pune tri decenije rada, kao i mnoge njegove kolege, Dragan je imao i onih veoma teških sutuacija – šest osoba izvršilo je samoubistvo pod njegovim „točkovima“.

„Teško je to, baš žalosno, jer narod zna da ovde nema omaške. Konopac može da pukne, voda može da izbaci, al kod voza nema milosti. A sve to ostavlja traga na nama mašinovodjama. Obično se posle takvih dogadjaja ide na bolovanje, ali se to ne zaboravlja“, sa tugom priča Dragan.

Ipak, više je onih lepih stavri koje mašinovodja doživi za vreme svog radnog veka. Dragan je prevezao vozom na milione putnika, a svaki od njih je posebna priča. Ipak, jedna od priča ostaje za sva vremena. Dok je živ sećaće se, i to kao „zvezdaš“, kako je 1992. godine, nakon utakmice Crvena Zvezda – Olimpik iz Marseja, iz Bara dovezao voz pun navijača. Kaže, tad da mu je neko rekao da ide u penziju, ne bi se bunio.

„Tada mi je bilo puno srce. Moje delije sam dovezao do Užica. Bilo je nezaboravno, nešto što se pamti celog života. Isto tako, pamtim rado svako otvaranje novog dela pruge kroz Srbiju, pa kad vozom tuda prodjem, meštani aplaudiraju i muzika nas uvek dočeka“, sa ponosom priča Dragan.

Putnicima će u sećanju ostati ovaj mašivodja po trubi. Više od dve decenije vozovima su odzvanjali  zvuci trube, koju, kako  kaže, voli od malih nogu.

„Moj pokojni otac je voleo trubu, zadnji dinar je davao za trubače. Tako i ja – jedini sam puštao  trubače i po tome su me znali, dok sam vozio elektromotor zvani „rus“. Tada su znali da ja vozim taj voz. A i dan danas truba mi je u duši. Na žalost, novi vozovi nemaju tu mogućnost, tako da su putnici uskraćeni za muziku“, sa osmehom kaže Dragan.

Želja mu je ispunjena na poslednjoj vožnji. Dočekala ga je „zlatna „ truba Ivana Jovanovića sa orkestrom. Kaže, sada mu je puno srce jer mu je svirao baš Ivo, koga mnogo voli. A Ivan Jovanović  naglašava da je rado došao da dočeka svog druga sa poslednje vožnje voza.

„Dragan i ja se dugo poznajemo i znam koliko on voli trubu i kako zna da uživa uz trubače. Zato sam odlučio da ga danas dočekamo i ispunimo mu želju. A ovo je za mene mnogo lep trenutak, mnogo je lepa energija bila. Baš se videlo da je mnogima i žao što jedan tako „veliki“ čovek ide u penziju“, kaže Ivan Jovanović, zlatna truba Guče.

I tako Dragan ode u penziju, a najviše će mu nedostajati svakodnevno vidjanje sa kolegama sa kojima je proveo tolike godine. U penzionerskim danima će da uživa, kaže naći će sebi neku zanimaciju, da mu vreme prodje. Rado će ići i svoje selo Rupeljevo, a prvo što će da uraditi – skinuće sat  sa ruke i staviti ga u vitrinu da stoji bar sedam dana, kako ne bi mislio o vremenu.

Užice – Oglasna Tabla
Piše: Nada Dželebdžić

Podeli članak

Komentari

www.rceurope.rs